Зора

Стр. 144

3 0 Р А

Бр. IV.

о делима г. Лазе Костића доноси са више наклоности. Преводећи Шекспира* — и то, по наше.м мишљењу, одлично, — г. Лаза Костић се толико на њега свикнуо, да су његове творевине, и ако не сасвим израђене по Шекспирову калупу, увек добиле отисак као да су кроз радионицу његовог ученика пролазиле. Ено Макси.та Црнојегзића. У зетскоме кнежевићу нашао је г. Лаза Костић оног једног, наивног и још несхваћеног деликатнога данског краљевића кога је сваки без разлике, и глумац, и литератор, и критичар, и гледалац, —• сматрајући то за своју дужност, — китио, на свој начин, особинама о којима, можда, његов творац није никада нн сањао. Максим је, као и Хамлет, меланхоличан и напрасит, слаб и бесан, мудар и неразуман, осветљив и сажаљив. Кад је такав Максим онда ннје чудо што су и многи његови поступци слични Хамлетовим. У Горданп ћемо наћи и на Припи. томљену Злоћу, и на Млетачкога тртовца, па и на Зганарела. Свз^да, било каква сцена, било каква реченица, било каква реч, потсјећају нас на њих. Г. Лаза Костпћ је у својој трагедији Макси.и Црнојепик, народну песму Женидба Максима I [.рнојевића, чија је легенда послужила за трагедију, знатно изменио. У Гордаии, црпеној из песме Л >уба Хајдук-Вукосава, измена нема. У народној је песми 1еИ-тоИи л.убав. У Гордани то исто. ЈБубав са свим оним што она има у себи суровог, ниског и узвишеног. Онамо иронија и потсмех мушкој снази п сујети, п овде то исто. Тамо женски бес, овамо понос и дрско самопоуздање. Вукосав из песме није тако много срчан хајдук и јунак као онај у Гордани. Али за то ударци Горданини из милоште подједнако су силни. I1ри крају седамнаестога века, тамо око Задра, живео је на гласу хајдучки харамбаша Вукосав, штитећи дубровачке *) У његовом преводу п.чамо ова дела: Ромео и Јулија, Краљ Ли-р, Хамлет и Ричард III.

трговце и њихову робу, коју су проносили кроз турску царевину. Кад није са својим ускоцима, он је са својом лепом женом, Горданом. Они се воле, и њихова би срећа била потпуна да није две ствари. Једна, немају порода; друга, богаство Горданино, које је на чувању у Млеткама. Кад сиромах узме себи богату жену, брбљању краја нема. Гордани су дошанули да ју је Вукосав узео, не лепоте њене ради, већ због њезинога богаства. Ово је доста да она буде често и у срећи невесела. Вукосав, коме је познат узрок њене туге, у наступу нежности, поцепа признаницу на сав новац Горданин, који је чувао крилати лав млетачки. Љубав је њихова сада, као оно тихо море, коме се, са њихове куће на обали, краја догледати не може. Вукосав не заборавља ни своју дружину ни своје дужности према њој. Боље је волети него хајдуковати; али, сваки свој понос има. Треба полазити у дружину, оставити још доста, п никад много, нељубљену Гордану. Да се ту од некуд не створи Михатбембер, несуђеник Горданнн, који се потуца по свету од Горданине удадбе, Вукосав би, држимо, остао код куће. Михат, преобучен у четника, вреба срећу њихову, надајући се још својој изгубљеној срећи. Он зна да Вукосав пази своје ускоке као и своју Горде, једна издајничка реч, па ће Гордана остати сама у кући. Тарањеним срцем прилази он харамбаши и Гордани. Довде је писац учинио представљање својих личности. Одавде почиње ствар да се заплиће. Гордана, још под утисцима радости, што ју је Вукосав уверио да ју је узео за жену ње ради, као да слути да ће овај четник бити кобан по њену нову и чисту срећу, — те обисне готово о врат своме господару, г;реклињући га да је собом води. Место другог одговора она добија удар ногом. Он волео двојином мање да није добивен и незаслужено и пред