Зора

Бр. IV.

3 0 Р А

Стр. 143

репертоар је личио на калејдоскоп, који су правиле невеште руке каквога дерана. Српски старији комади су били заборављани, и ако се међу њима могло наћи и такових који ваљају. Нови, оригинални, и ако слабији од оних првих, одржавани су на репертоару по сили прилика и потреба. О томе се није могао донети, под оваким погодбама никакав суд. Да се до њега дође потребно је било поредити једне с другима. Ако га је и било, он је био неправедан по једне, нетачан за друге, а по нас од штете. Ево примера. Шира публика је стекла уверења да је Цветићев Нелгања најбоља национална драма; ужи круг публике, који се нешто бави о позоришту, био је наклоњен мисли: да код нас није постојала права вештина написати позоришни комад, да такве вештине све више нестаје, и т. д. Окренуто, на овај начин, од свога правог задатка, Народно је Позориште било упућено на репертоар из стране књижевности. И тај пут није био добар. Сад се то мења: промена се осећа. И.ма више реда и рада. Види се нека хармонија између онога што се представља. Свакн је глумац, чини нам се, пажљивији, бољи. Кад ступимо унутра, осећамо се пријатније, управо као у каквој лепо и укусно намештеној кући. Свуда се осећа рука која досеже свуда. Па, сад нас више и долази. Један је део новога програма повраћање националнога репертоара. (О овоме питању моћи ће читаоци наћи исцрпна сазнања у чланку г. Павла Поповића, који се сада штампа у Но-вој Искри , а под насловом: Српски Комади у С. К. Народноме Позоришту; бр. 4., 5., и они који за њима дођу.) Са њим се већ отпочело. До сада је представљано десетак, које представљаних г.оје непрестављаних, српских комада. Међу овима је и глума г. Лазе Костића: Гордана, Ускоћочза љуба. О томе каквих елемената и мотива,

и за какву врсту позоришних комада, има у српским народним песмама, дуго би се дало говорити. Доста је да их има. То нам је, ево други пут, а оба пута на два разна начина, доказао г. ЈТаза Костић. Максим Цриојевић и његова комедија Гордаиа инспирацпје су из народних песама. С-ви наши драмски нисци обилазили су са највећом пажњом народне песме, клонили их се бојажљиво, тражећи себи мотива на другоме месту, нарочито у нашој историји, која је, као и у осталих народа са прошлошћу, њима неисцрпна. Да ли смо ми од такве радње имали веће користи ? Да ли су њихове драме за то много боље од оних ствари, које нам је г. Лаза Костић дао, заједно са свима својим недостацима и претенсијама. Не бисмо рекли, јер су се они, налазећи и узимајући мотиве, заустављали на онима који су, тако рећи, неразлучни од наших традиција, од вере, славе, слободе, пропасти и пестогодишњега робовања. Чим се тако ради, онда је шпекулација са нашим деликатнпм осећајима, нашим нарочитим расположењем. Нека се само они задовоље у дово.љној мери, па ћемо ми и облик и начин на који се извесни предмет третира, ставити у други ред. Утисак ће бити леп; отуда ће и наш суд, н ако неправедан и неправилан, бити пре повољан и по писца и по његово дело. Узмите ма коју нашу националну драму из историје, поредите је са онима г. Лазе Костића, па ћеме видети одмах разлику. За своје позоришне комаде он узима за јунаке Максима Црнојевића, Перу Сегединца и Лзубу Хајдук -Вукосава. Колико нас има којима су ове личности, пре појаве њихове као личности у позоришним делима г. Лазе Костића, биле познате? Могли бисмо се пребројати. То се не може рећи за личности из дела Јов. Ст. Поповића, М. Бана, Др. Јована Суботића, Илијћа, Цветића, и т. д. Већ овога ради, а и због његове тежње за оригиналношћу и у начину и у облику требало би да се и суд