Зора

Стр. 142

3 О Р А

Бр. IV.

Тако у свађи стигоше и у Ањон, гдје је све живо спавало. * * * Два дана пошље тога, вратим се у село да потражим послужавник и бокал, који је резач сигурно израдио, али добри човјек ми се поче извињавати. Причао ми је: како је се посвадио са зетом и одвојио од своје кћери. За тим трљајући сребрну чинију неким старим ланеним шифоном, мислио је у себи на пропало благо у дну језера. Говорио је о свађи, коју је Жак могао прекинути, само да је се хтјео понова гњурати у језеро. Сјутра дан, Жак нас је одвезао у Анеси, и како смо и ми већ сазнали по нешто о нађеној чинији, то користим ову прилику да сазнам праву истину и запитах га: —■ Да ли сте заиста, Жаче, извадили сребрну чинију из језера близу Мадлене? Обичан смијех појавп се на уснама младог кочијаша. — Рећи ћу вам истину, господине, одврати он мало намигнувши. Био сам веома заволио Фплу, а знао сам да је отац Тоано тврдоглавији но мазга г. од Лесдигијера. Кад сам чуо да су се ове мазге скотрљале у језеро са цијелим посуђем, паде ми на памет лијепа идеја .. . Сјећао сам се да мој ујак у Ровањију има једну сребрну чинију, коју је добпо од грофице Манто. Вјере ми, нисам се више предомишљао, већ одем ујаку и испри-

чам му цијелу ствар. Приволим га те ми уступи своју реликвију за извјесно вријеме. То је, вјерујте, све рђаво што сам учинио!. .. Кад сам имао већ чинију у рукама, чекићем окр'ам крајеве и оцрним је добро на диму, па је онда спустим у језеро близу Мадлене. Знао сам, да ће отац Тоано, занешен оваким стварима сањати само златне и сребрне руднике. Доцније му испричам догађај с мазгама што га мало распали и кад сам видио да је ватра узела маха, доведем гаједне вечери до језера, скочим у језеро и зароним те извадим чинију, говорећи како на дну има још стотину таквих. Он ми онда обећа дати Филу, само ако и остатак посуђа извадим из језера . . . — Ето, какав је обрт узела цијела ствар благодарећи само вама господо. Ја вам и опет из дубине душе искрено благодарим. — Ништа друго до то Жаче? Па зар нисте ви, гњурајући појезеру, нашли бар на траг сребрнарији ? Он прште у смијех. Нашао сам само на шљунак и камење, а да је сребрнарија била на дну, она би остала до вијека, као што вели мој ујак. Али ја сам нашао ипак своје злато ... своју Филу ! — Увјеравам вас, да она вриједи више но све злато и сребро, за тим додпрнув врхом свога језика насмијане усне, додаде: то је благо, које ће имати потомке. с Француског Крагуј епац ТЛзегоп

ОцЈЕНЕ И Гордана од Лазе Костића. Народно Позориште у Београду узело је, од неколико месеца, нов правац. Рано је нагађати какви ће ресултати бити. Главно је констатовати да га има. Програм рада је, донекле, обележен.' Томе је било време. Ових последњих година, од како

ПРИКАЗИ пратимо рад у Народноме Позоришту у Београду, ишло се без компаса. Оно је, као бродовље са поломљеним катаркама на пучини, лутало тамо амо, задржавајући се, доста пута, у млакој и устајалој води оних позоришних комада чија је вредност готово сумњива. Превођено је без избора и разбора. Метода није било. Позоришни