Зора

Бр IV.

3 0 Р А

Стр. 141

Требало им је читаво пола сахата до старе капеле, чија унутрашњост изгледаше плаветна од мјесечеве свјетлости. Отац Тоано сједе на рукунице од двоколице. Сонерат, миран и немаран као увијек, тупо је гледао око себе, и изгледаше да би се осјећао задовољан кад би наљутио свога таста. Он поче причати о метвп која ће бити богата, посматраше звездано небо и планине и предсказиваше добро вријеме за сјутра. — Жаче, прогунђа, Тоано, пожури се мало, ти ме љутиш већ, драги друже! — Гле, гле таста! рече Жак смијући се и као бајаги поче се журити. На пошљетку скиде обућу, панталоне и кад поче свлачити кошуљу, изби —- поноћ. Он се направи да није чуо, већ сиђе у своју барку. ■— Један, два, три и за тим скочи у језеро и зарони. Отац Тоано сједећи на метвици*, дрхташе од нестрпљења, док Филомена мирно скрсти руке. Обоје нијемо гледаху у концентричне кругове који се појавише на површини воде. Попци цврчаху у впноградима; њихова мелодија чињаше ноћну тишину још свечанијом. Фпла примјети прве лаке клобуке ваздушне, који су јављали скври повратак гњурца, и на скоро у пјенушавим клобуцима појави се Жак с празним рукама. — Како, повика пренеражено Тоано, ти ништа не доносиш?! — Ништа, оче Тоано, одговори Жак дрхћући као покисло псето, зао удес: посуђа нигдје нема! — Нема, то је немогуће, то је погрешно мјесто! — Није, обиљежио сам га био једним великим каменом п нашао сам само шљунак. Мора да има неких чини доље! — Остави ме на миру, какве ђаволске чини ? — Не знам, одговори он са свим Флегматично. За тим са свим пријагно додаде? " Биљка.

—• Да није прошла поноћ? — Да, пошљедњи откуцај чуо се кад си заронио, али језеро је још освјетљено мјесецом. Зарони понова, драгп мој, молим те! — Пошљедњи се дакле куцањ чуо? — понови Жак не трепћући, па сад ми је тек све јасно. Блага нестане чим поноћ прође. Ја бих се понова гњурао, али је језерска вила сакрила већ свг благо у свој кофер на дну језера. За то оставимо до идућег пуног мјесеца! — Нема ту виле, ти си дао ријеч менп, повика очајнички Тоано ... Ја сам требао раније да посумњам у то и да се не повјеравам лоповима такве врсге ! . .. Ти си ми украо кћер, разбојниче, враги ми је дакле .. . Хоћу да покварим вјенчање! У исто вријеме шчепа за руку Филомену и изведе је на сред пута, али се млада жена отргне брзо из очеве руке. — Не, тата, рече она одлучним гласом, ја волим Жака п ви сте ме њему дали, ја сам сад његова жена и остајем и на даље с њим ! — Хвала, Фило ! продера се Жак, загрлившп је, ти си најбоља жена! А сад, оче Тоанб, дођите да је узмете! — Ах. проклета кћери, ти се одричеш свог оца, у осталом обоје сте једнаки, ријешили сте се као лоповп на вашару да ме опљачкате п мучите! — Не, оче Тоано, рече Жак, нико неће да вас мучи. — Будите паметни и сјетите се свега онога што је мој ујак рекао: „Злато не чини срећу." — Идите ви до ђавола заједно с вашим. ујаком, рече Тоано, гурајући своја празна двоколица, одбијам вас од себе и више немамо нншта заједничког. — Немате право, драги тасте, ми нећемо ништа друго, до да вам помажемо експлоатисати руду. — Није то руда, коју ти хоћеш да експлоатишеш, но сам то ја, ниткове један!