Зора

Стр. 140

Ј )

3 0 Р А

Бр. IV.

Нађена сребрна чинија занијела га је, он је у својим сновима слушао само звек сребрна посуђа, видио је већ сво ггосуђе у свом коферу како лијепо свијетли у мрачној његовој собици. Вађење сребрнарије бијаше потчињено светковином свадбе Филоменине и он га оцоцњаваше да падне на сам дан свадбе. Имао је пуне руке посла око припрема, и три недјеље послије оне значајне ноћи, кад се је Жак гурао у језеро, весело друштво лијепо одјевених људи, кретало се је путем од Ањона за Талоар. Пред њима је ишао један млади свирач у акордеги, омиљени инструменат савојских горштака. На челу је био Тоано, лијепо обријан у неком смијешном празничном реденготу, са Филоменом испод руке, која је имала на себи лијеп свадбенп накит. За њима је ишао Жак с узцигнутим брковима и као увијек насмијан, са мајком Тоано. Кад је свадба пролазила поред Мадлене, стари резач се окрене свом будућем зету и мистеријомно трепну, на што му Жак одговори непримјетним осмјехом, пуним обећања. Жакјепозвао и нас двојпцу на свадбу, и ми смо присуствовали вјенчању у цркви, гдје је било доста радознала свијета. Био је ту и ујак из Ровањија, којп је чинодејствовао у једној лијепој одежди. Прије но што ће сјединити младенце, свјештеник им упути обична питања, а између осталог, помену да благо не чини срећу, већ даузајамна љубав вриједи више но све земаљско благо. Изговарајући ове ријечи и мирошући младенце стари свјештеник, имао је израз подругљива осмјеха. Лице му бјеше освијетљено једним сунчаним зраком који падаше са свода. Жак је слушао побожно свог ујака и одобрао његове ријечи климајући брадом, док резач набираше усне и посматраше нерасположено кроз врата. Он је гледао плаво језеро, зелене -планине, крај внјугавог пута и опале зидове Мадлене,

како се дижу у вис над виноградима Ањонским .... — Не ћу да вам прнчам о свечаности, игри, гозби и свему оном што је сљедовало при повратку у село. Све је то трајало до саме ноћи. Сјутра дан, изгледало је оцу Тоану гдје се дан неће никад свршити. Улазио је и излазио из атаљеа, загледао је свакп час дуварни сахат, који је био на зпду у једном ћошку. Изгледало је да би радо погурно сунце ка врховима облачних Анесиских планина. На пошљетку дође и час вечере, и док је мајка Тоано спремала вечеру, стари резач изведе свог зета на страну и рече му: — Данас је Св. Јован, мјесец ће бити вечерас пун, опомињем те на моју молбу а до тебе стоји да је испуниш. — Са свим, оче Тоано, одговорн Жак слободно, ја вас слушам . .. Спремите двоколице п оставимо мајку нек спава мирно . .. Кад све по селу заспи, то ће бити око једанајест часова, отпћнћемо до Мадлене и повешћемо Филу .. . Она зна сад цијелу историју и може нам помоћи. Кроз бледичасту свјетлост мјесечеву Тоано чу, како на звонику у Тилгару изби једанаест часова. Он бјеше расположен, пстјера двоколицу из собе, чији точкови бјеху брижљнво умотани шифоном, да не би правили ларму. Жак узе Филу за руку и сви троје, као кријомичари пођоше путем ка Мадлени. Жак разговарајући се са Филоменом, није се журио. Тоано је нестрпљиво пшао пред њима са двоколицом и кад впдје да је сам, врати се и поче их грдити. Њих двоје се чињаху глуви и не наљутнше се на грдњу Тоанову, већ главу уз главу уживаху једно у другом. — До ђавола! промрмља Тоано, ви сте прави пужеви! Имаћете времена за 1 разговор кад се вратимо. — Полако, драги оче, рече Жак, нпје вашар на мосту а посуђе неће отићи без наше дозволе!