Зора

Бр. IV.

3 0 Р А

Стр. 139

и мускулозно, лијепо се могло видјети при мјесечини. Он стајаше на крају барке док се Тоано не приближи а за тим викну „хоп"! скочи и зарони у језеро. Резач оста на обали дахћући. Њиме овлада двогубо узбуђење: прво чудновага радозналост, за тим извјесно пребацивање, што је само ноћас и то близу тако мистериозне капеле, и ако он иначе није вјеровао у мађије. Био је он чврста духа, али му се ипак у овој прилици појавише- пред очп све празновјерице из дјетињства, и да је само чуо лупу дрвених ногу на путу, умро би од страха. Цврчање попаца долазаше му до ушију, ћукање сове у Ањонској јарузи натјериваше му мравце од пете до главе, ајасно оцртани профили планински пграху му пред очима. Осјећаше како му је страхота дуго вријеме. У том се поче кретати површина језера, показаше се кругови и у дијамантском сјају капљица примјети Жака, који скочп у барку и поче кијати. — Држите, оче Тоано, повика Жак, бацајући му неки особити предмет на камење, које бијаше на обали. Предмет произведе сребрни звек, и он рече: „а шта сад велите?" Тоано не рече ништа, јер једва дисаше. Диже предмет са земље и одмераваше руком неку дугачку чинију, чијп метал бјеше мало искусан и мало поцрнио, — наравно због дугог лежања на скромном пијеску. Махинално узе један оштар камичак и зашпара чинију —бразде засвијетлише мјесечевом свјетлошћу. — То је старо сребро, једва промуца старац, познајем га А ти знаш, да има још доста таких ствари на дну језера? — Читава кухињска батерија, оче Тоано !... — Турај се још једанпут, па изнеси штогод можеш, шапуташе Тоано. — А не, доста је за ноћас, одговори Жак облачећи се; мјесец је већ зашао,

и не бих могао распознати ствари. Ви сте тражили доказ и ја сам вам га дао. На вама је да ми дате часну ријеч... Је л' те да ће Фила бити моја жена? — Са свијем тако, рече резач у пола побијеђен, само ако извадиш доста тањира, јер би то био лијеп мираз, и ја ти онда не бих ништа одбио. — Ви ми се заклињете, да ћемо се ја и Фила вјенчати, прије него што прође мјесец дана? ■— Нек буде и тако... прије мјесец дана, ако ми обећате донијеги и остатак посуђа. — Пристајем, кликну Жак и притрча те пољуби старца у руку. Очекујући остатак, примите као залогу ову чинију. Од сјутра ћемо радити свој посао, а за три неђел^е око Св. Јована, кад мјесец опет буде пун, доћи ћемо овдје са двоколицама и покуппти остатак. — Дотле, ником ни ријечи осим Фили! — Ја ћу ћутати као риба, рече резач трљајући чинију својпм рукавом... а сад, Жаче, буди тако добар, те ме допрати до Ањона. То ће те мало и освјежити. — Ах, рече Жак смијући се, бојите се да вам дрвоноги не отме чинију? — Пристајем, оче Тоано, али под условом, да ме наградите с флашом вашег бијелог вина, јер ће ме то још више освјежити!... Жак, пошто отпрати Тоана и испи флашу вина у здравље Филомене, врати се у Талоар. Мјесец га је видио како •чжакуће по бусењу весео и јако звижди, да је ехо од Мадлене повратио његово звиждање, те су се косови у Вивијерској шуми на једанпут пробудили, мислећи да је већ свануло. III. Филомена, која још није била посвећена у ову тајну, није примјетила промјену, која се извршила у мислима њезиног оца. Тоано пак, не само да је пристао на свадбу, већ је живо радио да се то што прије сврши. 4*