Зора

Стр. 138

3 О Р А

Бр. IV.

— Шта ми ту пјеваш ? — Не, ја то не чиним. Ја сам метнуо руку на благо и рећи ћу: „подијелићемо", ако пристанете да Фила буде моја жена? — Прво ме увјери о томе, јер може бити да ме исмијаваш. — Ништа лакше! Нађите се вечерас, између једанајест часова и поноћи, близу Мадлене, ја ћу бити тамо и онда ћу вам дати очевидног доказа. Тоано га посматраше пренеражен. — Ти ћеш ми показати своје благо. — Јаћу вам га показати бар као мустру; —• Добро, али ти знаш, да сам ја стари мајстор и да ме неће фењери ништа изненадити и збунити. — Будите спокојни, ви ћете бити задовољни вашом шетњом! У означено вријеме, Тоано се упути Ањонским путем. Била је дивна ноћ; мјесец је сјао пуном свјетлошћу, тишина бијаше на све стране, ајезеро је изгледало као најљепше огледало. По кадшто би ову тишину прекинуло дрхтаво цврчање попаца, или несташно искакање шарана на површину воде, или крик какве младе патке, који је долазио из трске на супротној обали. Од Ањона до полуострва Денга, протицао је бистар поток и утицао у језеро. Он је личио на скакутање хиљаду рибица, са сребрним крљуштима. Био је чист као кристал, а при овој лијепој мјесечини крунице замка Денга и тршчани кровови расијаних кућица, јасно се одвајаху од великог дрвећа. У тренутку, кад Тоано стиже до бијелог зида Мадлениног, виђе на једанпут неку витку силуету у дну привезане барке на стрмој обали. — Јеси ли Жаче, једва промрмља старац. — Добри човјек није био слободан ноћу, па и ако би било мјесечине. — Сад, рече бијесно млади човјек и искочи на њу. — Ах, врло добро... Сад мислим да ћеш ми објаснити, за шго си ме довео овдје у доба, кад бих ја већ био у својој иостељи.

— Слушајте: ви нисте чули да се прича: како долази неко с дрвеним ногама, те се шета поред капеле између 11 сахати и поноћи, и то само кад је ноћу пун мјесец? — Будалаштине! рече резач, обрћући неспокојно главу у правцу Мадлене, доста о томе!... Сад се о таквим стварима не разговара. Него, шта је с твојим благом ? — Ви то дакле не вјерујете. Прича се дакле, ако човјек иде за тим створом са дрвеним ногама, да он одведе управо благу, које је у дну језера... Само треба напунити џепове прије него што откуца поноћ, иначе се не може ништа друго* изнијети до шљунак. — Ћути бре! то су голе лагарије! — За бога: да ли долази, не могу тврдити, али за благо је друга ствар. Некада је овуда поред Мадлене путовао један ђенерал и његове мазге, које су носиле његово сребрно посуђе, скотрљале су се у језеро, и посуђе је и сад тамо. То није лагарија, јер има записано у књигама. У осталом, ја сам видио и дохватио то посуђе— Ти сп га видно, Жаче, драги пријатељу! — Ти си га видио? — повика резач засвијетливши очима. — Да, оче Тоано, као што вас впдп.м сад. Благо је доли у језеру, — баш испод моје барке. Ја сам ронио п видио како свијетли у води као сребрн новац, видио сам чиније за супу и др., и да видите доста личе на оне што ви радите, али све је то посуђе масивно и врло тешко... Због тога сам већ осам дана нерасположен. —■ Ти нијеси ником причао о том? промрмља Тоано узвјерен, ухватив Жака за руку. — Никоме, до вама. — У добри час!.... Сад ми докачи да ме не исмијаваш. — То не треба дуго чекати, рече Жак и за тренут ока скиде свој капут, панталоне и кошуљу. Голо тијело његово, витко