Зора

Бр. IV.

3 О Р А

Стр. 137

— А, да ли мислите, да је сребрно посуђе још на дну? — О, Богородице, па то је бар могуће. Међутим, ако се направи нов пут у подножју стнјена, има изгледа да ће сребрнарија Г. од Лесдпгнјера бити покривена слојем земље од тридесет метара. — Ах, рече мало очајавајући... прп свем том. могло би се десити да човјек улови мајмуна... Шта велите господине? — Да ли би сте покушали да заронпге на дно језера и да тражите благо? Кочијаш се насмија. — То не знам, али знам да се ваша историја слаже са оном старом причом која се чује у овој околинп да ноћу, кад је при мјесецу, може човјек срести близу Мадлене неку приказу с дрвеним ногама; и ако има куражи да пде за њом, она га одведи, кад наступи поноћ, у једну пећину гдје има блага . . . — То је може битп сребрнарија вашег старог солдата, додаде он силазећи са свог сједишта. Може човјек и пробати!... Хајд', Блон ... Лаку ноћ господо! II. Неколико дана доцније, Жак остави своја кола и пјешке оде у Ровањп да посјети свог ујака. Засгаде га у башти гдје чита полугласно требник код кованлука, али га не могаше чути од силног зујања пчела. Стари се је свећеник увпјек радовао доласку свога нећака. Па и сад чим га спази код једног грабића, дозва гувернанту Стефанпју п нареди јој да донесе пз подрума једну флашу бијела вина. Послије кратког разговора, Жак мирно разјасни з 7 јаку узрок његове данашње посјете. Лице младог човјека на мах потамни и гувернанта, која је из даље прислушкивала разговор између ујака и нећака, примјетн како њен господар даје знаке непристајања. Разговор је дуго трајао. На један пут свештеник диже своју суву руку и удари по требнику. Жак удвоји ласкања-и своју рјечитост да би побнједио

отпор свог ујака. За мало па се је осјећао задовољан, кад свештеник слеже раменима и мрдну главом у знак пристанка. Стефанија их виђе да се упутише трапезарији, за то отрча да их прнчека. Послије поновног шапутања, она је видјела да га ујак допрати до авлинских врата и врати се замишљен гледајући у требник. При повратку из посјете у Ровањију, Жак проведе неколико дана у Талоару. Примијетио сам га два три пута у шетњи, како на својој барци тумара по околини Мадлене, а један пут, баш за вријеме једне мрачне ноћи, видио сам га гола до појаса како се упутио крају барке и скочи у језеро. „Ах дакле истина је, помислим ја у том тренутку, он залаже главу, само да пронађе сребрнарију Г. од Лесдигијера." Једно послије подне, оде он и нађе оца Филомениног. Ево разговора, који су они имали међу собом, како ми је доцније причао сам Жак. — Како, ти опет долазиш ? повика Тоано, радећи шаре на бакру, који смо код њега поручили. — Опет, одговори задовољно кочијаш, изгледа ми то као неко пребацивање, господин Тоано? Није лијепо да примате на тај начпн човјека, који вам доноси једну лијепу новост. — Какву лпјепу новост? — промрмља резач, долазиш сигурноопет, да ми кажеш, како си се ријешпо, да продужиш удварање мојој кћерп ? — Не то, већ нешто са свнјем друго! — Добро, а ти онда идн одаклен си и дошао! — Како сте брзи, оче Тоано, не дате ми ни времена да вам се изјасним... Ево моје новости; чујте! Ми смо у дуплој добити. Ако сте ви пронашли златан мајдан, ја сам, сребрни.. .. Само је једна разлика у том, што је мој мајдан лакше експлоатисати но ваш! При ријечима: златан и сребрн, стари резач подиже главу, и очи му засвијетлише као у мачке при помрчини. 4