Зора

Стр. 136

3 0 Р А

Бр. IV.

Жак бијаше у чизмама, капут пребацио преко рамена а у устима држаше једну стабљику, коју немарно жвакољаше а погледом прождираше своју саговорницу. — Веома сам задовољан, Филомено, што те опет видим, рече он веома љубазним гласом, ви ћете се зачудити... и нећете бити задовол^ни сигурно што сам се тако брзо вратио? — Да, Жаче. Ја сам мислила да сте се ви ријешили да недељом идете у Ањеси ? — То ми је заиста био план, али кад сам чуо ова два господина да говоре о Ањону, приволим их да их ја довезем, ето тако је било!... — Фило, какву награду тражите ако ме не пустите прије, но што ме загрлите? — Не, Жаче, будите мирни! Ови нас људи могу видјети и све испричати оцу. Ви знате, да он није увијек расположен, а наше ствари не иду баш добро. — Ех, отац Тоамо је сад у послу. Један мали пољубац и то је све! —- Не, не,... кад се вјенчамо, грлите ме и љубите докле вам је воља, али дотле... не не! — Да видимо, рече Жак, пружајући руку око паса своје пријатељице, која га одби и запријети грабуљама. Жак, мало заплашен овом пријетњом а подстакнут изазивачким смијехом Фило мене, понови свој покушај, алп га заустави на један мах строги глас, који је долазио с друге стране ливаде: — Чекај мало, угурсузе, ја ћу ти помоћи вилама! А ти Фпло, мјесто, што си допустила да те вријеђа тај трчкарало, боље би било да си код куће на послу... Одлази одмах! Млада дјевојка баци грабуље и без икакове журбе, упути се кући. Њих двоје остане сад сами. Жак се нимало не збуни, жвакаше и даље стабљику, за тим се немарно приближи резачу. — Па ви сте увијек нерасположени оче Тоано, нећете баш да ми дате вашу

Филомену? ја је веома волим и били би смо лијеп пар ! — Волио је ти, не волио! то ми је баш свеједно, рече отац Тоано. Ти знаш моју намјеру, да ја хоћу зета, који ће ми помагати ..л И да за то треба новаца и вриједноће... А тп дерану један, не знаш ништа више већ водити свог коња и хватати рибу у језеру. То, као што видиш, није довољно, и ти нећеш бити мој зет! ■— Оче Тоано, немате право. Нијесам ја баш тако неумјешан, што се тиче новаца, ја имам мог ујака, који је поп у Рованију, он је у миру и оставиће ми све његово добро. — Пф, звиждаше презриво резач, твој ујак и Рованија зелен је као зеленика*) и неће умријети тако скоро. У осталом немам времена да чекам док он умре, руда је ту и ја хоћу зета којп ће одмах лећи на посао до ... Ти нијеси за мог зета! — Је ли то ваша пошлзедња ријеч госгшдпне Тоано? — Пошљедна Жаче! — Добро! ко буде жив видјеће, рече кочијаш с веселим ос.мејком, чекајућп то идем да доручкујем... За вријеме доручка служила је Фпломена, коју је Жак, у пркос забране резачеве гледао испод очију. За врпјеме доручка ријешише да иду у Талгоар, како би дали времена Тоаноу да изради наруџбину. Послије малог одмора отпутовасмо путем ка крчми Абеј. Кад смо били на прагу нашег новог преноћишта, Сонерат нас упита: -— Реците ми, господо, промрмља он повјерљиво, да ли је истинита она историја о мазгама које су пале у језеро са цијелом сребрнаријом војводином — и да је то мјесто близу Мадлене? — Потпуно истинита, храбри човјече, одговорисмо ми. *) Биљка.