Зора

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 135

— Добар дан, оче Тоано, одговори кочијаш смијући се, молим вас извините!... Ја вам доводим... Ево господа желе да виде ваше бакрорезе. — Е, то је већ што друго... Поздрављам вас, господо, и молим да прећете на ону страну ако хоћете. За тим нас одведе до прозора и тек тада могосмо примјетити једног омаленог дежмекастог човјека, загрнутих рукава, у цвиличним панталонама, црвена носа, очију испијених и дубоко увучених испод великих обрва; чела широког и високо уздигнуте главе. — Ви знате, продужи сад он, ја не радим по наруџбама, и за то вам немам Бог зна шта показати. Затим оде у један ћошак и поче тражити нешто, и послије неколико мпнута. врати се са једним пакетом шифма, великим бокалом за вино оријенталске форме, који бијаше изрезан неким врло оригиналним цртежом. — Ето, што ја радим, додаде он дријешећи и размјештајући ствари. Сад ви изаберите! Наш избор паде на један послужавник и бокал, он нам рече цијену, која бијаше релативно скромна. Једина тачка која даваше материјала за разговор, бијаше уговоренп рок за предају. Добри човјек тражио је мјесец дана и више не рече ни ријечи. Док се је мој колега трудио да скрати рок предаје, примјетим на једном бурегу парчад неке руде, како свијетле као златне љуске. — Је ли то бакарна руда? — упитах резача. Очи Г. Тоана изгледаху свијетле као и љуске на металним парчадима. — Треба да има бакра, рече он, подигнув главу, али имајош нечега... знате, господине, и то оног лијепог нланинског злата. — Како, зар се овдје може наћи и златаУ — повиках ја. — Има га горе, рече он подигнув прст у правцу планине, ал гдје, не зна се још посигурно.

Планина чува своју тајну и крије своје злато, ни више ни мање, него као какав тврдица. Само кад се снијег почне топити, бујица снесе парчад стијена у Ањон и у овој парчади нађе се по нешто злата... Ја га могу н'аћи, јер га познајем добро по облмку и тврдоћи и ја га непрестано скупљам... Тојемираз моје ћерке Филомене... Фила ће бити једног дана богата, додаде он бацив презрив поглед на Жака, и ја ћу је удати само за човјека, који ће бити.... Млади кочијаш не мрдну с мјеста и ако је ово било на њега упућено, само му се у очима читаше исмијавање. Он изађе, под изговором да нареди шта треба за доручак, а ми одосмо да разгледамо засељак док доручак буде готое. Ја оставим мог друга да посматра водоскок и пођем низ поток који вијугаше пзмеђу орахових дрвета. За неколико мпнуга наиђем на међу једне покошене ливаде п само плот уплетен дпвљом лозом раздвајаше ме од пута. С друге стране овог зеленог зида чух два весела гласа, којп долажаху из сјенке јабукових дрва и преко једног жбуна, примјетих двоје младих гдје разговарају. Једно бијаше млада дјевојка од својих 20 година а друго Жак Сонерат. У средини гомиле покошеног и мпришљавог сијена стајаху њих двоје, дјевојка преврташе по рукама покошену траву — изгледаху врло лијеп пар. Млада дјевојка бијаше утегнута у косакену*) од лијепог платна са три широке пантљике преко леђа, имала је штоФану сукњу, која се бијаше прппила око кукова и падаше све до њених великих ципела, рукави јој бијаху изнад лакта широкп п из њих су вириле лијепе руке, мало сунцем опаљене. Бијаше се наслонила на своје грабуље. На глави је имала лијеп сламни шешир; лице јој бијаше свеже и чисто блисташе од њезиних живих и плавих очију, изнад којих се леп ршаху коврчице њене лијепе косе.

*) Кратка женска хаљина.