Зора

Стр. 134

3 0 Р А

Бр. IV

Ф

Ј/ИЛОМЕНА АиЛге Тћеипе! —

I.

[аша кола сиђоше брзо низ рампу ^Талгар. Кад стигосмо у Вивијер,

кочиЈаш притјера коње у ход да се мало издувају, и да би могли боље посматрати околину. Пут је био усијечен у једну плаву стијену и ишао је дужјезера Анеси, обилазећи један језичак, одакле се кретао право ка напуштеној капели Мадлене. Десно се виђаше језерско огледало, које покрегаше тих вјетар, — оно се пружаше до ивице винограда, који бијаху на првим подинама Ентревериских планина. Дуги облаци који су обмотавали брежуљке, дозвољаваху само да човјек види зелене основице и освијетљене врхове. У подножју а на ушћу Друарда биле су јелове шуме, над њима бијаше мало магле, али се и кроз њих могао видјети чисти азур воде, на коме полуострво Ањгијасно оцртаваше сјенке својих великих јаблана. На лијевој страни дизао се је читав зид стијена; изнад пута а између жбунова на врху, могаше се примјетити једна козја стаза на висини од трицесет метара. —• Овдје се, рекох ја мом другу, за вријеме, кад је Хенри У. завладао Савојском, десила једна несрећа екипажама Г. од Лесдигијера. Била је црна ноћ. Мазге, које су носиле сребрно посуђе отисну се и скрхају у јез.еро. Сва сребрнарија војводина и данас се налази на дну језера. Наш кочијаш који је до тада немарно звиждао, преста на један мах и обрати пажњу на разговор. То бијаше лијеп младић око 25 година, витак, широких плећа, малих и чистих очију, малих плавих бркова, име му бпјаше Жак Сорнера. Задобио нас је својим пријатним изгледом и својом веселошћу, те га узесмо да нас вози, управо он нас узе. Чувши да питамо колико има до сео-

цета Ањона, пристаде врло радо на тај пут. За што да идемо баш у Ањон, кад смо могли ударити десно на Женеву, као што смо и били ријешили ? Ни због чега другог, до због једног ћеифа, који ће већ прави туристи разумјети, и који чини прави чар путовања. На углу једне Анесиске улице примјетисмо на једном раму, у коме су биле вјерне копије канта и послужавника од бакра, брижљиво израђених, прочитасмо при дну: „Тоано, вјештак резач на бакру у Ањону, близу Талоара". Жеља, да имамо ма што од локалне индустрије, учиним као и самЖак, те отпутовасмо за Ањон. Жаков коњ ишао је добро. Пет минута пошто прођосмо Мадлену, уђосмо у сеоце Ањон, или боље рећи један засеок од двадесет кућа, посијаних око једног потока који утиче у језеро. — Ево нас, повика Жак скочив са сједишта, да помогне коњу сићи низ једну низбрдицу на путу, који бијаше излокан, ви знате или ви незнате, господо, да у Ањону нема ни једне крчме, али ћу вас ја одвести код оца Тоаноа, и његова ће кћи наћи шта треба да вам зготови један доручак. • Он нас заустави пред једном сељачком кућом с једним спратом, испод кога бијаше сутерен у који вођаху стрме степенице. На степеницама бијаху велика затворена врата као у каквог подрума, освијетљеног кровним прозором. Дању се могаху видјети бурад, менгеле, клупе и тезга претрпана неким бакарним стварима. Подрум је служио као атеље старом вјештаку. Жак уђе први, и тек што прекорачи праг, за чу се гунђање: — Ту си, претваралицо! још ми доводиш и друге?