Зора

Стр. 116

3 0 Р А

Бр. IV.

Тек кад народ види да се иојезијом шире грађанске, наравствене идеје, он је почиње уважавати и на њене представнике пјеснике, гледати као на личности потребне правилном друштвеном развитку. ЈЈ. Мушицки, Стерија, Јовановић Змај, Мита Поповић нијесу могли његовати појезију као чисту појезију — они су саобразно потребама свога времена, обдјелавали мотиве и не свагда чисто појетичне. Но они су баш тим подигли углед појезији. Њихова је публика само онаке стихове могла разумјети и волити — а да су покушали сувише се удаљити од укуса свога времена, њихов би рад остао без трајне користи. Тек послије њих, кад је појезији призната важност за развитак народног живота, јавља се могућност за дјелатност пјесника, који се у главном и прије свега труде око умјетносног дијела појезије. Тај посао је у нашој књижевности пао у дио даровитом, рано умрлом Војиславу Илијћу. Кад су се прије петнаест година, с почетка скромно и нечујно, а послије све гласније, стали по Српству разлијегати гласи његове чисто естетичне, артистичне лире, јавило се мњење ца нам така заоблачна, на олимпској висини стојећа појезија није потребна; од појезије се тражило да расправља дневна, горећа питања живота. Дабогме, и у тим ријечима било је истине, а сазнавао је то, морао је боље од свих нас сазнавати и сам Војислав. Њему, као правом пјесничком таленту, није могло остати непознато да појезији као идеалној слици живога, као природи у најсавршенијој Форми, ваља примати у себе све што је саставни дио живота и природе. Но баш за то, да би се једном животне појаве, живот у свој својој разнообразности могао што

достојније јавити у српској појезији, у њој се одлиши у савршено умјетпичке, вјечнам шрајању намјењене облике, ваљало је што прије обрадити, освојити, стећи српској умјетничкој појезији тај исти вјечни облик. В. Илијћ, осјећајући својим пјесничким чуством да је тај облик дотле бивао занемариван, нерацијонално, недовол^но обрађиван, предаје се свим својим одушевљењем изради тога главног, једино битног саставног дијела појезије. Наравно, српска лијепа књижевност не бјеше тада у своме развитку толико напредовала, да би се уношење тога новога елемента, та нова Фаза развића могла онако разговијетно, онако сјајно прокламовати, како то у руској литератури учинише Баћушков, Жуковски, А. С. Пушкин, Тјучев и одлични умјетници — пјесници, који дођоше послије њих. Но српска се умјетничка појезија затекла једном на путу напредовања, скретати с истога ниЈе могла — и умјетносни елеменат би објављен и у њу унесен. Истина, ни покретач тога уношења, Војислав Илијћ, ни школа која је послије њега дошла, не бише кадри створити велика, епохална дјела, али се ипак, и у стиховима, и у невезаној појезији опажа у нас дотле незнан естетичан, чисто умјетнички стил, гпто је на путу ка правој умјетносној појезији несумњив напредак. Пјесници који дођоше за Војиславом, а навластито Милета Јакшић, Јован Дучић и Алекса Шантић држе се достојно Војиславом прокламованога умјетничког начела; они, као што се с правом може очекивати, у неким обзирима свога мајстора и надмашују, но посао Илијћем започети, а њима настављени, као да још увијек чека личност, која ће га громко, јасно и неодољиво