Зора

Бр. IV.

3 0 Р А

Стр. 117

у српској књижевнисти објавити и до краја извести. У очекивању тог новог имена, нарочито нам згодно долази стогодишњица А. С. Пушкина, који је поменути, развитку појезије потребни посао, почетком овога стољећа, у руској литератури извео и ову упутио на оне зрачне, поднебесне висине, на којима је данас посматра цио образовани свијет. Од те велике светковине раставља нас врло кратко вријеме, и кад се широм ГТушкинове безграничне домовине стану разлиКрагујенац Јегати свиЈету досад нечувени усклици радости и усхићења, придружимо се и ми нашој сретнијој браћи, сјетимо се великога пјесника, растумачимо себи ту сјајну, препуну поуке појаву, иснесимо преда се што јаснију слику његова реФорматорског и творачког дјелања, не би ли се међу редовима данас опет пјеснички расположене српске омладине нашао јунак, који би српску умјетничку појезију, а с њом и свуколику српску књигу повео путем Пушкинским, путем бесамртним! Ј. Макснмови!!

"«1 Ж

ДЈе се вито борЈе са Јасиком грли И гдје вјетар струји са високпх грана, Гдје бистри студенац из присјенка хрлп На свјетлило златно гтрољетнијех дана; Тамо, гдје 'но љиљан крај споменка снива, Гдје се плахи јелен и кошута скрива Живило је момче из незнаних страна.

Страсно као огањ, што весело грије, II његове очи гориле су тако; Никад' љепше лице погладило није Повјетарца горског уздисање лако. Он бијаше ведар ко језеро тио, Гдје се никад' није мутни облак свио Нити у дно груди завирио пако. Небо, дан и сунце љубављу је звао, И потоке бистре и пјесму из луга, А сребрни мјесец кад би блистат' стао Фрујла му је бнла и милост и друга; За сузе и клетву није срца давб Нит је слатки отров са болом познавб II немирне снове што пх носи туга. Али једног дана у прољеће јг1сно Кад се сунце топи у чашице цвјетне, На груди му паде једно чедо красно И пољупцем таче уснице му сретне; А незнанче младо кад јој очи зглену И свилене косе, задрхта и прену Ко лист када вјетар преко њега летне.

Љепше небо плаво, љепше сунце јарко, Што му златну косу мрси уздах лађан, Љепши дан и живот и прољеће жарко У погледу њеном сад је глед'о млађан. Он је многе снове у самоћи снив'о, Ал ни један није тако златан бив'о Као што је сада њезин осмјех слађан. И дани су текли. Кб што вјетрић блуди Са прамењем б'јелим и шапуће тио, Блудио је и он далеко од људи И у густе сјенке с драганом се крпо; Од јутарњег вида па док нојца сађе И док златна луна за врхове зађе, Од плавог споменка с њом је в 'Јенце вио. У разданку једном кад лутаху сами, Рог ловачки јекну и жубор завлада, II кошута плаха у јутарњој тами Пред хртима брзим хиташе без нада, А мила, кб зора, као исток плави, Књегињица св'јетла са пратњом се јави Па кад зглену момка задрхтала млада.