Зора

Стр. 118

3 0 Р А

Бр. IV.

Та пред њу је много витезова клекло, Њ>у су многа уста сјајном зв'јездом звала, Много јој је срце жарку љубав рекло Алн срца свога ником није дала, Но гле! Сад под сјенком ове горе дивље Радосно јој срце закуцало живље И пред дивним момком заципљено стала.

„Ој, незнанче младп, тп љепши од свије', Прими прстен ови и двору ме прати, Под копчама златним за те срце бије Срце ћу ти, драги, из њедара дати ; Престолом и круном и силама свијем, И жаркијем сунцем на коме се гријем, Тебе, само тебе, ја ћу, драги, звати!" „Хајде!" И он пође — о невјера кивна, А остаде мома кб покошен цв'јетак; За сузом је текла она суза дивна И падала тужно на зачети сплетак. Али заман сузе, више среће нема, Само празан одјек њеном болу спрема Долина и гора и сури врлетак.

Три пута је љиљан венуо и цвао А њој гора бјеше и станак и друга ; Шезин сјетни гласак драгана је звао Кб што славуј зове зв'јездице из луга; Али слатка нада узаман је била, Она је и даље јадне сузе лила А смрвљено срце морила је туга. И једнога дана, када исток плави Са руменим огњем ноћни вео згори, Бог чежње и бола њој се тихо јави Па у звучну харфу јадну мому створи. Оне златне жице то су косе њене, А звук,што се с болом станкихжица крене, То је сјетна душа што нам љубав збори.

И сада кад путник у гори се нађе, Кад поноћни вјетар по гранама струји, И кад златна луна на небо изађе И у тихом лугу запоју славуји : Кроз дубоке сјенке њезин уздах звони Тужно, као анђо када сузе рони, И с болом се њиха и даљином хуји. Адекса Шантић

ум ЖРЖСТЖ Т*ЖТЖ в ■ ■ Ха храсту ћуте гранчице голе / Кад који листак на земљу пане, Ћуте, као да ништа не боле Умрле наде, не боле ране ■Тако је судба над покидала С дрвета мога леденом руком Ал' душа ипак није одала Свој бол ни сузом нити јауком ... Мидста Јакншћ