Зора

Бр. IV.

3 0 Р А

Стр. 119

и,

ЖМЊЕ СУИЦК

личезла је вера и љубав је свела, Ј Нестало је давно слађанога нада; Облак сенку баца са сетнога чела, А у души пустош језовита влада.

И кад душа грца у горком очају, С преварених снова, са дубоких рана, Ти преда мном сијну, у поносну сјају, Као сунце јарко тмурног зимњег дана.

И сунашце сјајно, посред зимске студи, Када зраке своје изобилно лева, У дубини душе тајне снове буди, Обаспе их сјајем, али их не згрева. С. Д. Мијалковић

п

СТАЗК

оред стазе, поред пута Два су гроба уздигнута .. . У једном је љубав мила, А у другом слатка нада Топола их обавила Покривалом густа хлада. У пролећној, ведрој ноћи Ниче помен цветак свежи, И весели у самоћи 1898

Гроб у коме љубав лежи! А на гробу наде сјајне Целог лета пусто све је, Скупиле се сенке тајне, Сунце хумку и не греје! Нити овде цвеће мири, Нити чујем песму милу. Само бршл^ан гране шири У вечитом зеленилу.

Сокољанип

Р

/1.-5 пошљедњих пјжсаш |Л кјиди

III.

Ја знадем, тамо, гдје смоква и чемпрес Жалосно снију, да те наћи нећу; Видјећу само дворац у долини Облаци ноћни врх којег прол'јећу.

јУ глухој ноћи, при свјетлости звјезда ' Корачам н'јемо. У тишини све је ... По глатком путу попадале сјенке И пирка вјетрић кроз мртве алеје. Лејило, гдје си? У осами, ноћи, Под зидовима, далеко од људи, Да видиш сузе којима те зове Манито срце из рањених груди!

II дуге лозе, бршљан и зимзелен С јабланом старим гдје се дижу гори; У опустошеном дворгппту широком Старинска чесма гдје тужно ромори.

Твој двор га слуша ... Чини му се, туде Анђо је туге, што у часу светом Посла га Вјечни да потоње сузе Пролије с болом над мртвом планетом...

IV.

Ја бих те клео, проклињао с тугом Под старом смоквом, гдје у дане младе, Прољећа једног лазурног и цвјетног, Заклетва прза с пољупцима паде.