Зора

Стр. 120

3 0 Р А

Бр. IV.

Али не могу; у манитом часу Лејило моја, видим, сам и мрачан, Док мислим — ропћем и кунем те б'јесно, Крај старе смокве, под гранама голим, Док мислим гњевно, ко увријеђен демон, Да нову љубав исповиједам теби, Да клетву теби грмим обијесно. — Гинем и чезнем и за те се молим! . . . V. Ходи, о ходи! . . . И ти приђе тихо, Н'јемо, ко мисб, као глуха сјени, Твој тужни, давни трептио је осм'јех И поглед сузни хитао је мени.

Ноћ глуха бјеше; с узглавља, без мира, 11оноћну слику гледао сам драгу, Сјај чудни уви убогу ми собу, А рујна магла тебе иолунагу. Ко дисај, трептај приступи ми лако, Уснама жарким додирну ми чело, И грудма груди, срце топлом руком И суза среће отиште се врело. И дуги шапат.. . С јецајем ми збориш 0 неспокојним ноћима без снова; И старог бола пропала небеса Да никад срећа не накнади нова.

II колко патиш, сањајући тајно Јадну нам љубав, ко океан дугу, А пред кољенима, пред ногама твојим Ситну и срећну слушајући другу! И шапућеш ми своју чежњу тешку, Дубину туге и поноре јада; И спомињеш ми уцвијељену младост, Пољупце с плачем м'јешајући тада. Не видим осм'јех твоје лажне среће, Ал видим очај гдје се челом носи; И гдје ме грлиш — док цвјетићи мирте Још растргани миришу у коси.

Зв'језде се мирно гасе на висини И ноћ прохуји у јецању томе . .. А с бл'једом зором видим само сузе, Расуте свуда по узглављу моме . . .

Јован Дучић

>

/

А С Т Р А Ж И — | Илија И. Вукићевић —

На пољу је децембарски мраз. Нигде ветра, нигдепокрета,но се сув и леден ваздух спушта на озеблу варош као олован поклопац, тешко притискује кровове,запљускује замрзнута окна на прозорима и окида месо са лица онима, што пролазе празним улицама. Са средине неба светли пун месец и кроз ведру ноћ

Јасно осветљава читаве редове дугуљастих оџака у вароши, снегом покривене кровове на кућама, а тамо далеко на граници, светли изнад почађавелих земуница, димљивих огњишта, око којих се скупиле гомилице прозеблих војника, што их сад чува само Бог и мртва стража! Под једним ниским и погуреним кровом седе њих двоје. Он, стари Марко, а још га зову и „Марко бакалин", и његова стара Мара.