Зора

Стр. 166

3 0 Р А

Бр. V.

игре, без стварности, без икаква смисла. Је ли могућно да оне неисцргше промјене нота тако богате и просте, тако сложене и уређене, онако различне и импозантне, — нису ништа друго до прости звуци, којих ће нестати за свагда. Је ли вјеровати да она тајнена узбуђења срца нашега, она дубока осјећања, онај полет ка нечем непознатоме, да они страхонити утисци, којима порекла не знамо, — да све то производи нешто што није стварно, нешто што долази да одмах ишчезне, нешто што у себи носи и свој почетак и свој крај ? — Не, то није и то не може бити. Не, то је морало доћи из неке више сФере, то је излив вјечите хармоније изражене земаљским звуцима; то је одјек постојбине, то су анђеоски гласови, пјесма Богородици, живи закони царства божјега и његове моћи; то је нешто што ми нисмо у стању мјерити и изразити; па, поред свега тога, један смртни човјек, који се, може бити, ничим не одликује одсебе равних, у стању је да то изазове". Ево шта вели један од највећих тумача данашње науке, Хелмхолц: Као год оно на мору, тако и овдје, плима и осјека звукова, који се ритмично и на разне начине понављају, привлаче на се своју пажњу и заносе нас; али док су у мору слијепе Физичке силе у покрету, а пошљедњи утисак на нас утисак самоће, дотле у музици, умјетниково узбуђење и осјећај стављају у покрет таласеве хармоније. Час полако, час весело скакућући, овдје страшно и бурно, ондје тешко борећи се са страшћу природе, бујице звукова у потпуној бујности ствара у нашој души такве сласти, какве ми нисмо у стању појмити, а које је само пјесник у себи нашао; он нас узди-

же до онога мирнога и вјечито лијепога мјеста, у које Бог пушта мали дио избраника својих". Појесија и музика стварају јединство у пјесми. Пјесма је од давних давнина била пратилица рада. Лађарева пјесма ори се по води, пастирева по бреговима, станаричина у станци, а орачева по пољу. Сваки занат, свако занимање, сваки посао, свака појава у животу, имају своју нарочиту врсту музике. Од незапамћених времена музика прати младу олтарз^, пјесма водираденика раду, а старца мјесту гдје ће вјечити сан да борави. Музику називају мајком симпатије, пратилицом вјере; музика, рекао је Карло VI Фаринелију, дејствује само онда потпуно, ако не дира само уво пријатно, негоакосе тиче и срца. Многи сматрају овај живот као врло прозаичан. То, мислим, није тачно; ако јесте онда је, ја држим, музика сада потребнија више него икад. Што је музика више за човјечанство урадила, у толико се можемо више од ње надати у будућности. Музика је радост за свакога. Да човјек буде у стању оцијенити науку и умјетност потребно је нарочито васпитање; извјеџбано уво лакше и потпуније цијенићи љепоту једне музике; мало је људи који музику не могу да трпе. За добру музику није потребно много трошити; данас музика није привилегија богатих, те се можемо надати да ће све више и више бивати утјеха сиротињи. Биоград Ј. М. .Г. Биљешка о Јоћп 1о161)Оск-у. 8к Јоћп 1лг1)1)0ск, члан многих народних друштава, и иародни носланик, један је о оних богатих Енглеза, који су