Зора

Стр. 232

3 0 Р А

Бр. VII.

па трепери и свјетлуца као драго камење. А дјевојка и мила, и љупка и одвише лијепа. Висока као војно с којпм напријед греде, у струку танковита, у грудима једра и заносна, а у лицу као бијела ружица. Коса златна низ плећа спуштена, па ју звјездице уресиле и укитиле као у прољеће оно ђурђевско небо. И у дугој, танкој, од злата одјећи креће напријед, а све блиста на њој: јерјој Сунце од себе вијенац на глави исплело, Мјесец је опасао, а звијезде накитиле. Више њиховијех глава леће и лебди двоглави, бијели орао, па шири крила и кликће радосно. У канџама држи по стручак бијела крина, а на врату о тробојној врвци виси му нјтит , пао на грудима, с чудним знамењем. За њима, пак, иде пуно дјевојака, много лијепијех и све у бијелом руху. Свака од њих има по неко знамење: једна носи гусле и гудало, једна лук и стријеле, једна зелену гранчицу, једна носи сребрну котарицу пуну свакојакијех плодова, једна златни срп и снопак пшенице, једна води о свиленој вези бијело јање, једна држи за вите рогове хитрога јелена . . . А за њима свијем гони крилате коње неболомни Перун. То се све свјечано кретало млијечном стазом у висини кули Даници Оврињина града. Жупан је са својом љубом сматрао чудновату прилику. Загрливши се рукама ћутке су обоје гледали, а срца у грудима њихокијем опијала су се неким необичним миомиљем, миљем које кријепи, драга и застрахује. Кад бјеше спровод таман згодно на догледу, погледа Овриња њежно

своју љубу и тихо јој прошапта: — Видиш ли, љубо: да красна јунака! Дикосава га јаче пригрли и још се бол.е загледа, па се на један мах хитро окрете жупану и за тијем занесе се жарким и радосним очима у његово лице: — Оврињо! Вјерни војно мој: оно је твој лик, оно је твоја слика . . . оно је наш . .. И пошљедња јој ријеч усахну на уснама. А у тај мах сијевну, затутњс и загрмл.е, и сјајна магла сакри све што бјеше да се види у висини. Па се пови вихар сјајне магле и као муња брзо дохвати се куле Данице. И затресе се и заљуља се кула из темеља као оно кад олуј подухвати усамљени бор . . . Не потраја дуго, а сјајне магле нестаде и све се смири. Тихо је Мјесец пловио, звијезде су благо расипале зраке, а ноћни вјетрићи разносили су жубор лишћа и мирис планинскога цвијећа озго са Јастрепца . .. * Иза ове бурнс, чудновате ноћи летјело је вријеме плахо и у срећп као и прије. И долом и гором, и у кућама и ван њих, и кудгод би се погледало, огледало се благостање и лијеп напредак. Жупан и вјерна му љуба живљели су у задовољству, гледајући тако благ излив милости Перунове. А Змај ? Лебдио је и штитио земље Оврињине, као и старије, и боравио је на кули са својом невјестом, која бјеше лик и приличје бијеле голубице. С њом је узлијетао у слободу и сиве облаке, с њом је долијетао на танану кулу; с њом је у висини