Зора

Бр. VII.

3 О Р А

Стр. 231

стока се близнила, живииа красно множила, а пјесма се кроз пол.а и дубраве разлијегала и разносила славу дома Оврињина. * У овој срећи бјеше прошло пет година. Кад, једнога дана изви се на крилу своје матере пламени Змај и ирви пут проговори: — Мати, вријеме је дошло и ја сам рад женити се. Већ, немојте ми тражити дјевојке, ја сам је сам нашао и вечерас ћу је довести. На Даници, на највишој кули нашега града, соба према рођају Сунчеву биће наша ложница и боравиште. Преко дана можеш улазити, мати, к намау одају. Али, чим Вечерњача почне припремати пут Мјесецу, немој се на Даници видјети; тек кад му његова златорука сеја Зора почне да плете косе и двор да мете узиђи к нама. То рече Змај и живи пламен севну му из усти и ноздрва, затресе се двор и прозори се од себе отворише, те њега неста у сунчеву зраку. Дикосава похита Оврињи и каза му све. Храбри жупан најприје се задиви и занијеми, по том пригрли своју љубу: — Чудан нам је пород, љубо моја. Перун нека штити и даље дом и земљу нашу, а ми му жртву захвалности нећемо одрећи. А кад би у самано вече и кад се Вечерњача указа, на један мах букну и запламтје се највиши вис планине Јастрепца уз силни, неболомни тресак. Послије поче да сијева, као оно кад се муње у бурној ноћи гоне, и поче да грми тако страшно, да се чињаше, као да гром грома хоће да надгрми. И у тај бли-

јесак, у тај сијев, у ту тутњаву падаху с неба вијенци, справљени од ситнијех звијезда. Све живо у жупи бијаше будно, па задивљено и нијемо као станац у гори сматраше чудну прилику. Она силна муња и грмљава трајаше неко вријеме, па тек поче да се губи; а онај пламен узе да се губи; а онај пламен узе да се скупља у један сјајан облак, у једну блиставу маглу. Па се ова магла изви у вихар и један дијел ње подухну граду Оврињину. И све од тога врха до куле Данице створи се у висини широка, млијечна стаза, урешена по крајевима сјајнијем звијездама, скићенијем у вијенце. Муње ишчезоше, грмљавина преста, али сјајни вихар магле још сјајнији поста кад узе да се креће стазом према граду. И сад тек поче тај вихар да указује задивљеном свијету шта у себи скрива: Напријед лагано летјело је јато снијежнијех голубова, а сваки од њих носио је у кљуну гранчицу зелене липе, препуну жутог, мирисног цвијета. За њима засопце узлијетало је крајевима стазе пуно љупке дјечице, златнијех коса и малијех, злаћанијех крила испод пазуха; дјеца с десне стране носила су по стручак босиљка, с лијеве по румену, тек из пупа развијену ружицу. Дјеца су махала тим цвијећем у рукама, те замирисавала пут војну и дјевојци, који су за њима наступали, држећи се њежно рукама. Војно је био лијеп, прелијеп, красан, прекрасан. Висок у узрасту, добар у струку, поносит у ходу и дуге, русе косе пале по плећима, а лица лијепа, много лијепа- На њему одијело све у срми и у чистом злату,