Зора

Стр. 230

3 0 Р Л

Бр. VII.

ја знам, па да скупи доста дјевојака и да им да много сухог злата, да испреду жицу и да оплету танку мрежу; па да ту мрежу баци у ово језеро и да улови ону златну рибу крилатицу, што само обноћ дном језера плови; од ње да узме десно крило и да га да госпођи да поједе, а рибу опет да пусти у језеро, онда би се она осјетила матером. То је све Овриња слушао и тувио. И кад се виле након своје забаве узвише небу у сазвежђе и не примјетивши га, подиже се он и примаче се језеру, па се наднесе над њим и загледа се у дубину његов}^. Вјетрићи су пиркалии распухивали му дугу, русу косу у мале праменове, озељењело дрвље градило је тиху, сутонасту сјен на расцвјетану траву и воду уз обалу, а Мјесец и сићане звијезде одсјајивали су у језеру, и чинили се, као пастир и бијело стадо на попашној утрини. У дубини језера, с једног краја на други, пролијетао је један зрак силан и свијетао као муња. Жупан га је дуже сматрао, лице му се прели радошћу и доња му усница заигра милином; јер, бјеше запазио . . . У самано праскозорје био је на вратницама свога града. Цијелу ноћ пробдјела је Дикосава чекајући га и бјеше се љуто забринула за војна свога. Зар тако касно из лова, мили војно мој? — припита послије иоздравног пољупца. — Касно, љубо. Без јелена, без кошуте, без срне, без икоје звијери долазим ти овога пута. Перун је тако хтио. Али, мјесто тога доносим ти мио глас, доносим нам срећу. И обгрлив руком -своју љубу, исприча Овриња шта је видио и шта је чуо,

Сјутра рано огласи се у жупи и дјевојке се окупише у двору Оврињину, те од сухог злата испредоше жицу и исплетоше ситну мрежу. Те кад би једнога вечера, жупан узе мрежу и оде на зелено у гори језеро, баци је и улови златну рибу крилатицу. Откиде јој десно крило, зави га у извезен јаглук, а рибу опет поврати у језеро. И учини онако, како је чуо од виле, и госпођа се осјети матером. Те кад прође извјесно вријеме, Дикосава роди. И, гле чуда! то не бјеше дијете, но пламени Змај. А како угледа свијета, удари тресак по свему граду тако силно, да све живо попада на кољена; док, Змај се на мах вину небом кроза зрак. У прво вријеме родитељима би жао на такав пород; али им срца попустише и Змај им омиље. Мати га је дојила и његовала и он је растао бујно и снажио се силно, ма из себе никаква гласа није пуштао. У сумрак узлијетао је планинским врховима и ту се забављао с вилама на њихову игришту, пред запрашје Зорино враћао се дома, те је преко цијела дана почивао тихо и умилно на материну крилу. И откако је Змај угледао свијета у дому Оврињину, од тада у жупи настаде још поспјешније и срећније доба. Перун је био још милостивији. Ниједна његова стријела није ужасом хујила над жупом, нити су вјетрови и олујине наносили штете. Змај је доводио росне облаке громовникове у згодна доба над поља и горе Оврињине, а гонио је и одводио плахе и тучне. Те је трава бујно расла за сочну попашу, жита су била као море, виногради су носили много,