Зора

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 229

|3 м а ј Ђорђе Миловнновић

"Т''■ |р|1| анн ° је то било, ни мој се дјед Зи не сјећа, већ са.мо као прича прелази с кољена на кољено из усти материних. У старо вријеме, кажу, живљео је негдје на једној коси планине Јастрепца, у граду Јасгребу, силан жупан, по имену Овриња, са својом веома лијепом љубом, Дикосавом. Неболомни Перун штитио је њихов дом и земљу њихову плодио изобиља, а милоока Лада милила је њихова срца и замедљавала им часове лијепа и милосна живота. Све је било лијепо, све је било красно у животу њихову. Само што нијесу имали од српд порода; а они су то тако јако жељели. Па, тако, једнога дана, изађе Овриња у лов на пропланке и врхове сивога Јастрепца. Ходајући сам по гори и тражећи лова све до малијех заранака, не улови ништа. А стаза га нанесе на једно језеро, око којег је била цвјетна ливада и листовита шума. Заморен, омив лице и напив се свјеже воде, зажеље се лаког, слатког сна. И изабрав једно гранато дрво прислони уз дебло лук и стријеле, а у поткрунљу разастре диван-кабаницу, опружи се по њој и даде се, да му миомирни вечерњи вјетрићи запахују руменикасте образе и јуначке груди кроз раздрљену доламу и снијежну кошуљу. Тек што га бјеше ухватила засаница, а чу неки шум. Кроз полуотворене трепавице запази како три лијепе дјевојке долећеше кроз лиснате хвоје високијех

дрва и падоше према њему води на обалу. А бјеху особито љупке и дивне. Младе, повисоке, танковите у струку, а њежне у покрету. Дуге, злаћане косе слободно су се, у ковржљавијем праменовима, спуштале низ снијежна плећа, млијечне груди и гроздасте дојке; а у блиједом, чисто као горски лијер бијелом лицу сјајиле су очи као звијезде пред поноћно доба. Жупан се није мицао, но је ћутио, нијемо ћутио и у засаници сматрао како се Мјесец благо огледа у тихој, непомичној води, у јеЗеру, кроз бијелу одјећу и прозрачно тијело лијепијех створова. То бијаху виле. Осмијевање је непрестано играло на уснама њиховијем. I! оне најприје отпјеваше красну гтјесму, па се посадише води на обалу, заметнувши игру крупнијем зрнима пијеска. Бацајући зврчком лијепијех прстију шарено зрневље дуж замирене површине језерске, у ситним кагшма пршталаје вода, тејепрема мјесечини засвјетљавала као пољски свитац. Играјући се тако, једна од њих проговори: — Да ли сте запамтиле, сестре, и да ли знате, да има већ пуних девет година откако се оженио жупан Овриња, господар овијех земаља, а нема од срца порода? Која би од нас знала којигод лијек лијепој госпођи ? Обје се виле згледнуше и не рекоше ни ријечи. А то рече прва: — Да зна жупан, као ето што