Зора

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 237

Увело лице наше старице се сво зажарило. ■— А потгшс је: Вацлав Матушка МапаћПГ — читао је поштар. „Драга тетко ! Никад нијесам имао толшсо времена да вам пишем да сам у Бечу нашао своју срећу. Ја сам, хвала Богу, већ једанаест година ожењен, и имам врло лијепо мушко дијете: Леополда, који ће до године да пође у реалку. Моју жену аову „милостива" — јер смо стекли лијепо имање. Али мал нам се не деси велика несрећа, која нас је, хвала милом Богу — мимоишла. Наш јединац добио запаљење у врату врло рђаво. Два љечника самузео; па ни они нијесу мислили да ће оздравити. За то смо се ја и моја жена завјетовали, да ако нам дијете оздрави, учинимо задужбину, па смо ето то и учинили. Узели смо 50 Форинти и дали смо половину овдашњој сиротињи, а ту другу половину — сјетио сам се, драга тетка, на вас, јер сам чуо од једног столарског помоћника, да вам није баш најбоље, те ће тако и ти новци доћи у сироте руке. Сјећам се добро, да сте ме једаред кад сам био без радње, неколико дана издржавали. То вам сад шаљем као отплату. Ваш благодарни братић Вацлачз МатушТга пекар." •— Дакле је то заиста истина! — рече старица као да је ко из сна пробудио, а очи јој се напуниле сузама. — То је Вацлав — увијек је имао добро срце, нек му Бог милостиви хиљаду пута све то награди што се мене сјетио ! Дјецо, дјецо, хајдмо кући, то је мила новост! Узе најмлађу, Аницу, на руке, па трчи за писмоношом, да су је старе ноге једва носиле. Син и снаха нијесу били код куће, окопавали су у пољу кртолу. По кући је најстарија кћи шушкала вративши се из школе.

Бака јој се брзо и радосно похвали и пошље је да дозове родитеље. Из бакиног срца наједаред нестаде горчпне. Нисмо с новцима метла је на сто под лонац, не скидајући очи с њега. — Дјецо, мирни будпте, чекајте, док видите, шта ћу вам купити — обрицала је бака сва узбуђена — свашта ћу вам купити, сад имам и ја откуда! — Мајко, мени ципеле и хаљину с машлијом! — мољакала је мала Варвара, бабина имењача. — А мени — чизме са сарама^и мамузама и шешир! — наручнвао је годину дана старији Франта. —- Све ће те добити! Одмах послије подне идем у варош, нећу ни једно унуче заборавити. А шта бих могла кћериним двојчадма купити? Друга кћи нема дјеце — али била је болесна —- па треба и њој какву радост да учиним. Бака је заборавила, да јој баш та кћи ономад није хтјела мало козјег млијека дати. Одбила је ријечма: „да једва изиђе и сама с њиме на крај". За по сахата дође кући син са женом; а путем су лупали главу, шта ће баби толики новци? Кад видје спн да је на столу заиста 25 форинти, и кад прочита писмо, управо без околишења рече: — Могли бисте нам, мамице, помоћи с том једном десетицом, да платимо кирију за поље. Баш толико чини, а човјек мора осиједити, док скупи толики новац! Старица се лагано приближи столу, извади пажљиво десетицу, и метну је сину у руке говорећи: — Ево ти, сине, и онако се обоје доста наринтате! — Ви сте, мајко, увиђавни! — рече снаха и узевши јој Аницу с руке, отјера и Варвару, која јој се о сукњу објесила. — До вијека ту сироту бабу вучете и гурате — нема ни минута мира од вас!