Зора

Стр. 238

3 0 Р А

Бр. VII.

Сједпте мајко, знам да сте се од тог писма ноплашилн! — 11а дабогме — така среНа, невјероватно — да ме је ко ножем сјек'о, кап крви неби нашао! — Мајкице, хоћете л' мн купитн чизме с мамузама ■ — Како не бих — све — сваки ће по нешто од мене добитп догод новце не потрошим. ЈЈујзи ћу купити лијепу цпцену сукњу за школу, да и она има од мене спомен — Трчи, Лојзо, пољуби бабу у руке, н тп Франто и тп Варваро — заповиједала је мати. — Та манте, манте, — бранила се старица наваљујућој дјеци. — Одмах послије подне идем у варош да вам то све купим. — И ја би могла ићи с вама — нудила се снаха, данас ненгго врло пријатна. — Па хајде, могла би, — рече стара — кад се шта купује треба и онако савјета и памети. А при том је и остало. Тек касно у вече баба с младом кући враћала из вароши. Ваба је прво купила својој именакињи Варвари чарапе н ципелице, за тим се сетила и на ружичасту хаљину с машлијом. Лојзи хаљину и мараму на главу, прп том се сјетилада и њена кћи има Лојзу! „Да буде право рече — купићу и њој хаљину и мараму. За тим се сјетила да кћи имајош и двојке Петра и Павла, да на њи не заборави, купила им једнаке мундуре. — А шта би ми друга кћи рекла, да њој не купим ништа. — Њој ништа не треба да купујете — рече снаха. — Нема дјеце, шта њој треба? А за вас и тако ни срца нема. Само се сјетите шта вам је рекла кад сте јој отишли за холбу млијека?

— Све је то пстина, ал шта ћу, тек је моје дијете а сад у такој срећи, па да се ње одрекнем? Вар за којп сексер мараму за главу да јој куппм. И купила је лијепу мараму од кашмира. Кад ју је савијала, примјетпће снаха жалосно: — Ах. Боже, како би ја таку мараму требала, ал знам да никад нећудоћи до ње. Старици жао бјеше снахе, и њој купи нсту таку. Сад се сјетп да је на Аницу и Франту сасвим заборавила. Дакле брзо Аници шотиша за сукњицу, а Франти шешир, кад су се за чизме погодили ма да су биле без мамуза, прпмјетпше на своје највеће изненађење да им за цио рачун треба још 20 новчића. — Мора да смо шта изгубили. А кад им трговац још једаред све израчуна, изашло је на новчић 15форинтп. — Зар ми од тог свог новца није ништа више остало ? —уздане стара, али у њеном срцу бјеше тек највеће задовољство при помислу на радост, кад свима поклоне раздијели! * * * Кад је стара тог вечера положила главу на свој јастучић п очи затворила, чинило јој се да није јастук добро намјестила. Премјештајући осјетила је под руком на навлаци повелику рупу, и сјетила се, да је требала себи да купи навлаку на јастук и перину, па кад би дошла кума на разговор она би јој се похвалила: — Гледајте, шта сам себи купила од тих новаца из Беча! Наједаред јој се створи пред очима црн дугачак ћурак с јагњетином постављен, у ком би се сваком мразу подсмијевала, а уз њега исте тако топле ципеле, ох ала би се добро утоплила. —■ „Требала би ми и која кошуља" уздане „те моЈе двије већ се распадају, закрпа једва држи за-