Зора

Стр. 240

3 0 Р А

Бр. VII.

цуског језика изради му надимак „Француз", што је 1811 године још више постало увриједљиво него ласкаво. У лицеју су ученици имали необичну, скоро и сувише велигсу слободу; сваки је имао своју засебну собу и једва да су их надгледали: више је имао сваки ученик да се брине сам о себи него ли школа. Предавања су била слободниЈа него прије и ученици су учили не из морала него из љубави према ствари. Пушкин је највише волио историју и руску књижевност. Нзегове су задаће биле увијек изврсне и ако је у математици и логици слабији био. Питомци су издавали један школски лист, кога је најмарљивији сарадник био Пушкин. Нзегови су се прилози одликовали ријетким савршенством облика, шалом, која би се заоштрила до врло заједљивог сарказма, и великом лакоћом писања стихова. Као петнајестогодишњи младић био је срећан, да је видио штампане саставе свога пера. Издавачи оног времена јагмили су се за талентима и радо су протежирали даровите сннове одличних породица. Пошто је и Пушкин био из такове породице, није ни мало упадало у очи, што су му се радови штампали. Али мало по мало пође му ипак за руком да пажњу побуди. Јонковски, стари представник романтичне школе дође у лицеј да загрли младога пјесника, стари историчар Карамзин отвори му своју кућу као сину, и Пушкин није био ни седамнаесту годину прекорачио, када двор код њега наручи једну пригодну пјесму у славу свадбе једне велике књегиње. Своју је задаћу пјесник тако сјајно ријешио, да је читаво Петроградско друштво почело о њему говорити. Сада осјети сам Пушкин, како му крила порастоше и тако пријеђе он брзо од субјективне лирике на епос. Још кад је као ђаче за клупом сједио, имао је готов план за своју красну епопеју „Руслан н Лудмила." Ипак при том није за-

немарио својих нових књижевничких и друштвених веза. Још као дијете су га професори поштовали као будућу величину, жене га у друштву мазиле, другови му завидјели. Пошто је коначни испит положио, добије од цара Александра I. награду од 700 рубаља и мјесто у одјелењу иностраних дјела. Кратак боравак уз ферије на имању неких рођака, побуди у њему опет елегијско расположење, коме је изразио дао у њежним, мирисним пјесмицама. Ипак Пушкин не могаше дуго бити без вике великога града и још прије свршетка свога допуста врати се у Петроград, да се баци у вртлог опће дружевности, И ако су га у аристократским круговима Петроградским радо виђали, ипак је многи био боцнут оштрим сарказмом младог Пушкина, који је управо страсно наклоњен био епиграмима. Уз то је опћио Пушкпн много с младим људима, којих је слободоумље било познато, писао пјесме слободи, нападао владу и најпослије буде денуциран на највишем мјесту. Једва што је имао времена да спали опасне рукописе, а већ започе код њега преметачина куће. Пушкин, који је радо све шаљиво приказивао, сједе за писаћи сто и написа из главе неколико спаљених пјесама, а затим их предаде господи с ријечима: „Не мучите се даље, моје памћење вам јамчи за тачан смисао". Једино помоћу неколицине пријатеља од висока положаја спасе се обијесни млади пјесник од прогонства у Сибирију. У прогонстчо га пошљу на Кавказ а Александар 1. доказа своје занимање за даровитим пјесником тиме, што му је хиљаду рубаља на пут поклонио. И ако се Пушкин несрећно у прогонству осјећао ипак му је користио боравак у оној величанственој природи. Читаву поворку ремек дјела написа он овдје међу њима и Каикаског роба. Име Пушкиново биваше све славније, интересовање за њим све јаче. Пошто се у дру-