Зора

4

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 241

штву знао слободно кретатп, буде и овдје као и прије у Петрограду размажени јунак свију салона. Женама се удварао, за зеленим столом је ноћи проводио, неколпко двобоја претурио, које је већином сам изазвао, буде у Кишињев премјештен, гдје прву главу Евгеније Оњегина скицира, Цигане напише, женама се опет поче удварати, карата се играти и очајавати над дугим растанком од својих петроградских пријатеља. Изгледало је, да му се стање побољшавало, кад га преместише у Одесу 1822 године. Ту се осјећао опет „у Европи". Али тако се осјећао само кратко вријеме, јер наскоро пзби опет огорчење због дугог прогонства, он поче писати епиграме против појединаца одеског друштва, женама њиховима мозак заврти и дотле дотјера, да су га прогналп на добро његовпх родитеља Михаловскоје. Сада започне за њега паклен живот: свакн дан ужасни нризорп с родитељима, тако да је и до шака долазило, те његови родитељи морадоше од куће побјећи. Пушкин остане сам у великом дворцу, сам са својом старом Њањом, која га је послуживала. Ова му је усамљеност била од неизмјерне користи. Он напише неколико глава Етенпја Оњегина , које су премда без реда у листовима излазиле, на се обраћале велику пажњу људи. ЈБуди почеше говоритп о јунацима, овога романа у стиховима, као о живим људима, стадоше пјесника гшсмено питати за њихову даљу судбину и затслињаху га да Татјанину судбину што срећнијом прикаже. У Михајловском је написао Пушкин своју красну, на жалост недовршену трагедију Борис Годуиои, комични епос Гроф Нулин, захтјеваше од своје старе Шање да му плетући приповиједа о обичајима старога доба, изучаваше Шекспира и руску народну појезију и коначно одахну када га цар Никола I. позва у Москву у аудиенцију. Пнтересовање цара, којн је душевно врло високо стојао, било је за Пушкпна

правп благослов. Цар га очински посавјетова и изјави да ће му од сада он бити цензор. Сваки редак који би Пушкин написао, једнно би цар прегледао. Никола I. је био врло фина укуса што је и Пушкин сам признавао и често истицао како му је царски цензор био од велике помоћп и користи. Иначе живљаше Пушкин својим немирнпм животом час у Петрограду, час у Москви. Године 1829 упозна се са Наталијом Гончаревом, лијепом истина дјевојком, али великом кокетком у коју се страсно заљуби и зажели је узети. Први пут буде одбијен. Истом послије дуге борбе буде му жеља испуњена. У прољеће 1830 заручи се с њоме. Уз пркос безбројним непријатностима, које је ГТушкин нарочито од своје пунице подносио, —- ова је свадбу под свпм могЈ ^ћнм изговорима све више и више отезала, -- био је ипак у години своје вјеридбе врло плодан: удаљен од своје заручнице, спјевао је тридесет својих најљепших пјесама, довршио Етенија Оњегина, на коме је радио седам година и четир мјесеца, и написао неколико комада. Најпослије 18 фебруара 1831 године вјенча се Пушкин с Наталијом. Он се пресрећним осјећао, али наскоро наступи велико разочарење. Млада женица имала је смисла само за хаљине, друштва и салоне. Према производима свога мужа била је сасвим равнодушна. Пушкин је у то доба радио као црв, али што је најбоље било, изгубило се'. многе ствари, које је написао, остале су само у Фрагментима. По налогу цара Николе 1. написао је опширну студију о Пугачевљеиој буни, и Никола Т. даровао му из својих приватних средстава 20 хиљада рубаља. Али је Пушкин трошио годишње 30 хиљада а дугови му биваху велики. Узбуђеност завлада њиме и томе расположењу даде одушке, као обично, својим епиграмима. Тиме се омрази код многих а жена његова, својом површношћу, обијешћу п допадљивошћу навуче псто тако