Зора

Стр. 242

3 О Р А

Бр. VII.

мржњу и велико непријатељство. ГТушкинов брак заврши се трагично: неоправдане кокетерије жене му примораше га да изазове на двобој барона Хекерна. 29Јануара 1837 године умрије највећи руски пјесник смртно погођен противниковим танетом. Не гледајући на њггову генијалност била је Пушкннова лпчност једна од најпримамљивијих, које пружа историја књижевности свију народа. Он, час сентименталан час патентичан, сад њежан сад саркастичан, једном преопширан једном кратак а језгровит, —- спајаше у себи све противности, као што је прилазио сваком градиву и свима облицима као умјетник располагао, и свему и свачему З'з то ипак давао обиљежје свога сувереног духа.

Њему су захвални руски писци да се њихов позив у њиховој домовини признаје и цијени, њему је захвална руска књижевност на лицима непрочазне љепоте, лицима која су Тургењева и Толстоја потакла да израде своје најљепше женске типове, њему је благодаран народ руски на првим ријечима у прилог свога ослобођења. Пушкинова дјела, изузевши неколико пјесама, неће никада застарити, ни један правац у књижевности неће им моћи што наудити, јер његова дјела стоје у вјечитој младићкој л,епоти најчишће човјечности и потпуног по облику савршенства изнад свију ћуди какве пролазнс књижевне моде. м. г,.

Р ОДНОШАЈИМА .ЖПЖРЖТОРД КО Л А.,1 А, Ј, И Јк, р,, Ј1 — проф. Е. В. Пјетухов —

Ц|ј|Е почетку владе Императора Ни~^№колаја I. (14. децембра, 1825. г.) и за вријеме оних мутних догађаја^ Пушкин је живио у изгнанству у селу Михајловском (Псковска губернија,) на имању своје матере, гдје је био послан из Одесе, у јулу, 1824. године, Још у мају 1820. пјесник је био лишен слободе, тада га протјераше из Петрограда, па је послије и преко воље живио или у Криму и на Кавка.зу, или у Кишињеву и Одеси. Он је чезнуо за дозволом, да живи у Петрограду, тамо су га привлачиле пријатељске везе, буран свјетски живот и средства да усаврши свој пјеснички дар. Пушкин Је употребљавао сву снагу, само да се извуче из Михајловског. Он је желио, да се „потпуно и искрено помири са управом" (како је писао ба^рону А. А. Дељвигу у јануару 1826. год.)

^ШКИНА

и у мају 1826. он, преко Псковскога грађанскога губернатора барона Фон-Адеркаса, поднесе молбу Величанству, у којој моли, да му се допусти слободан улазак у обје престолнице, да се „истинито каје и с тврдом намјером, да се не противи са својим мишљењем општему реду". Тако је исто писао В. А. Жуковскоме п П. А. Плетневу, надајући се њихову упливу у Петрограду. Изгледаше, да је млади цар милостиво саслушао Пушкиново кајање, јер до пјесника сгадоше допирати гласови, како ће му се судба окренути на љепше. И заиста 28. августа 1826. године цар потписа резолуцију, да одма доведу Пушкина у Москву. Овај стиже 8 септембра, и би тај исти дан представљен цару у Чудовом дворцу. На жалост није нам познат разговор између њих двојице, али судећи по пошљедицама претпостав-