Зора

Бр. VII.

3 О Р А

Стр. 243

љамо, да је баш тада ударен тврди темељ I пријатељству и интимним одношајима између монарха и поданика — пјесника. Недјељу дана послије овога састанка Пушкин је писао из Москве П. А. Осиповој, да га је цар примио „на најљубезнији начин", а као пјеснички плод овога састанка бјеху знаменити Пушкинови „Станци", 1826. године, у којима пјесник црта у Петру Великом идеал цара, и при завршетку обраћа се Николају, да и он буде у свему, као и врли му прадјед: поносит, неумолим, тврд и срцем добар. Ова пјесма, осим своје пјесничке љепоте, по којој је Бјелински убројао у „бисер Пушкинове појезије", знаменита је и због тога, што је у њој изражен општи занос, и Николајев и Пушкинов, за особом Петра Великога. Николај ]. са усхићењем се клањао Петру I; волио је о њему говорити са ближим људима, па касније — и са Пушкином. „Знате ли, да је Петар Велики — мој ирој", речеједном цар А. О. Смировној, кад је био говор о Пушкиновој „Полтави", чије је стихове он називао „дивним", а садржај „исто тако грандијозан, као Илијада". Исто је тако цар цијенио и другу Пушкинову поему: „ мњднбш всадншсб ". (Мједени коњаник) посвећено Петру Великом. ГТушкин, као човјек, клањао се личности Петра I. а као пјесник радо му је давао своје пјесничко надахнуће. Осим поменутих поема он је написао причу: „Арап Петра Великога", затим пјесму: „Пир Петра Великога." Касније, 1831.године, Пушкин предложи цару и замоли га, да састави историју Петра I. и његових нашљедника до Петра III; овај се предлог Николају свиђе, и он даде Пушкину на располагање царске архиве и књижнице, да скупља материјал. Овај рад остаде иза Пушкина недовршен, из много узрока; за његову пјесничку природу не бјеху лака историјска истраживања, али он је ипак изрекао тачан суд о историјској улози „Великога Преобразитеља". Колико

је Пушкин зближио Петра I. са Николајем, види се из његова разговора са А. О. Смирновом о његовом првом састанку с царем у Москви, 1826. године. „.Та мислим, да је њега (цара) нацахнуо онда Петар Велики; мени се чини да мртви могу давати мисли живима" — говорио је тада Пушкин. У овом полумистичком доказу и лежи главни узрок сравњења Николаја с Петром у „Стансима". Када су му другови његови почели приговарати да ласка цару, као одговор на то Пушкин написа пјесму „Дружини", у почетку 1828. године. У њој карактерише своје одношаје према Императору. Каже, да он не ласка, кад цару заслужену похвалу одаје, да само срцем говори. Да је он дуго био у изгнанству, удаљен од својих милих и драгих, па да му је Николај пружио своју царску руку, и он је опет с њима! О самом цару каже: „И ако у њему млада крв врије, ипак је добар и великодушан; кога јавно кара, тога тајно милује." Око 25. новембра 1826. године знаменнт је Пушкинов рад: „0 народном васпитању". Предмет тога рада дао је Пушкину сам Император. Своју жељу изјавио је преко гр. Бенкендорфа. Ево шта му гроф пише: Његово је Величанство сасвим увјерено, да ћете употребити своје сјајне способности на то, да предате потомству славу нашега отачаства, и уједно, да обесмртите своје име. У том увјерењу: „Његово Императорско Величанство жели, да се позабавите васпитањем омладине. Оставља Вам се потпуна слобода, и времена колико хоћете, да изразите своје мисли. Биће вам лакше, јер сте из искуства видјели све рђаве пошљедице лажне системе васпитања". У пошљедњој реченици провијава злоба, и то је без сумње придодао сам Бенкендорф. Пушкин ћуташе. Тада од Бенкендорфа стиже опомена, а као одговор Пушкин посла готов рад: „0 народном васгштању." Тај брзо састављени рад није могао бити 4*