Зора

Стр. 220

3 О Р А

Бр. VII.

жевника, у нас интересује за књижевност? Које опште потребе српска књига данас подмирује, које ли друштвене тежње реФлектује? Ваљда није прећерано казати да смо ми, који се књигом бавимо, још једина публика, која јој вјерна остаје. Све је остало освојила иолитика. Српски новинари — огромном већином људи неспремни — говоре о нама .... слежући раменима. Ми им, додуше, одвраћамо мило за драго, али, на крају крајева, тањи крај извлачимо опет ми. 2., Шгиа мислим о српској питалачкој иублици ? — Уз такову перијодичну штампу, лако је увидјети какво расгголбжење према литератури може да влада у српској читалачкој публици, каква ли утјецаја може да има на ту публику књижевна ЈК -р1ттика . . . у колико је уопште имаде, и у колико је она тој публици приступна. 3., Шта мислим о Српској кришици, њеном данашњем утјецају и позиву? — Сриска критика! Ја сам, драги Јово, о томе вајном предмету лани своју казао у овом истом листу, те бих овдје могао само да поновим стару јадиковку: спремнијех је критичара у нас врло мало. Но и неколицина, који то име заслужују, немају, може се казати, никаква утјецаја на књижевност и њену п^блику, јер њихов глас, ради наше етничке поцјепканости, ријетко када прелази границе њихова рођеног предјела. Па онда, ми немамо још књижевнога листа, који би по своме правцу и својијем сарадницима, важио као сигуран ауторитет у питањима критике и укуса; а политичке новине, то су тврђаве неприступне људима, који хоће да очувају неодвисност свога мишљења и који држе до лијепе Форме у писању

(политички су новинари заклети душмани граматике и стила, па, наравно, не трпе у својој кући опаснијех уноређења). 0 критици у Срба, као што видиш, мој Јово, не може дакле бити много говора. 4., Да ли се, и који, утицај из страних литература осјећа у Сраској књиокевности? — Ајдемо даље. На реду је питање: о утјецају странијех литература на српску књижевност. Ех, овај би предмет требао кудикамо бо.љега проучења, а да се неком основаношћу о њему свој суд каже. Овако од ока, могло би се рећи, да ! су за пошљедњијех двадесет година имале видна утјецаја на наше белетристичне писце само двије струје из туђијех литература, а то је Француски „натурализам" са Золом и Мопасаном,, и руски „хуманиз ам" са Толстовим и Достојевским. л О утјецају ирвога очити су трагови у Матавуља и Сремца, и у првој књизи приповједака Драгутина Илијћа; други је својом благотворном сугестијом прожео сав књижевни рад Лазе К. Лазаревића. Остале, нордичке литературе, које су у новије вријеме буниле и заводиле писце и публику у некијех народа средње и јужне Европе, прођоше, срећом, код нас Срба прилично напразно. Биће, ваљада, било још појединих случаја индивидуалне сугестије, али се то у овај мах отимље мојој анализи. Једно бих ипак волио и сам знатп : који су били непосредни узори пјевања Војиславл^ева, пошто изгледа, као да нео-класичне струје у пјесништву талијанском и енглеском, којима су на челу били Сагдиса 1 5\у1тћигпе, не имадоше никаква удјела у Формацији естетичког идеала оплаканог српског пјесника. Каже се, истина, да су његови модели били