Зора

Стр. 224

3 0 Р А

Бр. VII.

|Жвгвнд,ж © уи I >т г?о ;м псу — По Толстоју /еднога дана, кад је од пре толико лета Господ по земљи иш'о. На једном углу спази много скупљеног света, И он је к њима приш'о. Ступивши међ' њих виде псето цркнуто једно, Које на земљи беше; С презрењем сви гледаху мртво створење бедно И већ га бацити хтеше. „Ох, како ваздух кужи!" — Тако је рек'о гтрви Гледећ' на псето јадно; И с гнушањем други: „Ено, већ миле црви, Погле, како је гадно! ..." Господ, са благим лицем, приђе још ближе њима. На те изразе грубе, Исето погледа и тад рече: „Гле, како има Беле, к'о бисер зубе." „Ох,тоје Господ !... Господ!.Сви викнуше тада, „Нек нам опрости свима, Јер он је само, који добро уочи свагда, И сажаљења има." Београд + Ннкола Богосављевић ——— ВИ»Нј& 11 О ТЧ > — Ленау 0 1 Ј^д мраза ваздух укочен стоји, ' У њему мрзне мој уздах врели ; Снег тужно шкрипи испод ногу мојих, Ја блудим даље куд' ми срце жели. А свечан мпр се надкрилио свуди, Само месец бледи обасјава јеле, Што погнуте стоје усљед силне студи, Окићене ињем, као цуре беле. Ах, у срце моје увуци се студи ! Нек' се једном следи у куцању своме, Да тишина уђе и у моје груди Као што је сада свуд' по пољу томе! \ II. Из густе и мрачне шуме урлик се вука хори, Што виче из немог сна мирну и заспалу ноћ