Зора

Бр. VIII.—IX.

3 О Р А

Стр. 261

лачке публике ми још немамо за наше литерарне производе. Ако се и може данас да од гдјекоје књиге прода 1500—2000 комада, то је по изузетку. Узрока томе недостатку, има повише. Многи још држи, да што је наше, лоше је; зато ће се прије машити за туђу књигу. Али ће томе бити главни узрок, што се ништа не чини за васпитавање публике; на против, њу гњаве. Слабо се публика учини пажљивом на какав литерарни производ. Нарочито морам споменути, да смо у том погледу скоро сасвим забаталили женску половину. Данас тако стојимо (већ!), да литерарна производња несаразмерно претеже литерарну потрошњу. Свакако нездраво- стање, коме би лијека ваљало тражити. На IV. Шта мислим о сриској критици, њеном данашњем утицају и позиву. — О критици у нас не може бити говора. Ми је још немамо. Толики књижевни производи пролазе, а да се ријечи о њима не каже. А и ако се који пропрати, то на себи више носи печат личнога расположења. У нас су се по несрећи политичке партиске страсти толико разбуктале, да оне свој пагубни утицај показују и у књижевности. Ако је дјело написао наш политични противник, ми ћемо преко њега или муком прећи, или ћемо гледати, да га тако исперјашимо, да му ни једна длака не остане здрава и читава. На против, свога једномишљеника партискога, ми ћемо преузносити далеко преко мјере. У главном у нас канда узимају задатак критике, да се у спису траже и износе само мане. Тим начином неће се служити народној књижевности. Писац (дилетанат — сви смо дилетанти!) озловољава се, публика се одбија. Критика ваља да је израз,

да тако речем, литерарне политике. Осврћући се на све наше прилике, трансигујући са њима, она ваља да се тако удешава, како неће ништа кварити. Не износећи мане у ком књижевном производу, него показујући му добре стране (ако их има), послужићемо нашој литератури. У нашим приликама још треба да смо задовољни, ако за књижевни производ можемо изрећи негативан суд: да није рђав. Али према рђавим списима нека је суд немилосрдан; само тако моћи ће се са књижевнога поља истријебити коров, који се на њему не мало растићио. На V. Шта мислим о Сриском Литерарном Конгресу. — Од српскога књижевнога конгреса ја не очекујем много, ако и допуштам, да такви састанци у опште могу бити покретачи за неке добрествари. Прије бих желио какав конгрес српских књижара, једа бисмо једном добили и ми праве књижаре, а не пиљаре. На VI. Шта мислим о српској иоиуларној књиокевности. — Попу .г'' ларно писати спада у врло тешгсе задатке, зато у нас и нема још популарне књижевности. Ту се иште и добро познавање општих и посебних народних потреба, и потпуно познавање предмета о коме хоће да се пише, и такав начин писања, који умије да се спусти на ниво онога, за кога се пише, а да не буде низак. У нас су умјели популарно писати Доситија, Данило Медаковић, Натошевић. Књиге за народ, што их издаје Матица Српска из Коњовићеве Фондације, врло су поучне, али нису популарне. Што рори1иб, народ, радије чита чак и производе каквога Максе Задрина, него ли књиге Коњовићеве Фондације, показује, колико наши учевни писци не умију да гшшу популарно.