Зора

Стр. 338

3 0 Р А

Бр. X.

вића волио самоћу; Сметана, на против, а то је баш карактеристична црта, тражио је увек друштво, нарочито друштво племића. Начин на који су мислили у музици, са свим је различит код ова два човека. Бетовен не казује радо другима своје мисли; он је усамљен, али ипак живи идеално са светом и носи упечатак највећих манпфестација свога времена; Сметана није толико размишљао, он није чак ни мало размишљао, али је живео у својој скромној националној СФери и чијем је развић}^ био сав одан. Прочитајте Бетовенов тестаменат и упоредите га са осећајима, што га је Сметана гајио у дубини срца према своме народу, и ви ћете увидети контрасте и разлику, које постоје између ове две природе. Онај, који хоће да објасни односе између човечанства и нације, света и отаџбине, може утврдити и једно музичко поређење између Бетовена и Сметане: Бетовен је сетан, невесео; Сметана је весео и насмејан; тамо облаци, овде сунце; код првога више субјективности, код другога више објективности. Бетовен је дубок, он филосоФира; Сметана се држи здрава разума. Бетовенове СимФоније и Сонате одговарају његовој субјективности; Сметана у почетку компонује само игре (сам је био страсан играч); доцније прелази на драму, а СимФоније и Сонате су му изузеци. У кратко, Сметана припада самом себи. Сметанино уметничко развијање ишло је врло тачно, редовито и прирђдно. Музичне способности појавише се код њега у петој години, које су уочили и култивирали још из рана изврсни учитељи. У почетку његове композиције беху комади из друштва и салона: игре образоваху

главан предмет и оне су се свирале на пијанину. Чим се беше одао опери, он престаде да компонује једино за пијанино; ну, овај прелаз од игре на драму извршен је тек једно за другим описивањем у музици разних карактеристичних особа. Он нам сам прича, да је тако представио у музици, личност Ричарда III. по Шекспиру. Једном серијом сличних радова ми присуствујемо Сметанином развићу; то су, између осталих: Валеншшајнско бојншше , једна сцена из МасћеШ-а, Накоп Јаг1. 11риметимо, да се већина ових покушаја односи на личности озбиљне и трагичне и да су предмети и радње узете из историје и туђе књижевности. У то је време Сметана такође живео у туђини. Он се одаваше још овоме жанру и кад поче компоновати драме, као што то доказују Грегиник и његови симфонични спевови. Са ВгапЉоп-ма ( Брандебурзкани) почиње Сметана серију драмских дела. Од његових девет опера, две су или три само историске и озбиљне; остале су опера-комик, (комедија у стиховима с музиком; прев.) чији су предмети узети у лету из земал^скога народнога живота. Тај је живот он испитао и проучио у свима појединостима и изразио га је ванредно. Он је потпуно појмио једну страну чешкога карактера: отворену веселост и тиху нарав. Ми кажемо тиху нарав, јер у нарави се јављају контрасти карактера код људи и раса. Хумор Доетојевског је на пример, са свим различит, јер има -природну наклоност ка трагичноме. Још Платон беше приметио, да је осећање смешнога, т. ј. хумор, помешано са трагичним осећањем. Ну, док се трагедичар од рођења окреће подједнако хумористичној и смешној