Зора

Бр. X.

3 О Р А

Стр. 339

страни живота, дотле Сметана, по природи весео и миран, окреће се жалосноме животу. Сметана не беше лишен озбиљнога осећања, па чак ни трагичнога. Зато налазимо доказа у неколиким драмским покушајима, које смо мало више споменули и који датирају из онога времена, када не беше још оглувио. Појмиће се врло лако, да је ова ужасна слабост учинили на њега силан утисак. Она утиче на његове позније радове, али не објашњава довољно јасно његову склоност, нагињање озбиљним и трагичним предметима. Ова се тежња развија на један са свим редован начин. Већ у 1лћи8а, према томе пре но што је оглувио, он се беше посветио озбиљној музици и после тога његова је стална жеља била, да има озбиљан текст, јер је хтео да се опроба у трагичној опери. На дирљив начин он нам казује, да је хтео радо да нам објасни оно, што је у себи имао трагичнога и жалоснога, али му је текст недостајао. У овоме покушају, Сметана је хтео да се уздигне изнад ниво-а обичнога живота, да представи музиком, до највишега степена могућности и тачности, карактере облика више мање идеалног и дела, акције, из минулих векова. „Хоћу да дам својој нацији оно, што јој дугујем и што носим у своме срцу — дело које ће дуго трајати", писаше он поводом Сег1оуа 31епа (Ђаволова стена), опере, у којој је трагичан елеменат замењен романтичним, што, извесно, не одговараше Сметаниним намерама. Романтичан елеменат био му је туђ и непознат, али песници не знадоше му пружити оно, што носагие у своме срцу. Ми кажемо, да му је романтични жанр био туђ и непознат, ма да

знамо да је говорио, да је у младости био наклоњен романтизму. У првој Фрази његова квартета 2 тећо 21Уо1а (Из мога окивота) преовлађује романтично осећање, јер Сметана је у својим младим годинама, веле, био наклоњен романтичноме жанру, меланхоличноме а у исто време страноме. Ми смо далеко од тога да поричемо, да он није имао ту наклоност у извесно доба, као год и сви људи, али композиције које датирају из његове младости доказују нам, да та наклоност није била у његовој природи. То су такође лепо уочили више критичара. Године 1848. бијаше посветио Листу Шест комада међу којима први носи натпис Магке!ка V 1е5е (Маргарита у шуми); Лист му саветова, да томе комаду да овај обичан назив: У гиуми , а у исто време примети, да му изгледа, да је облик музични сувише научан за комад овога жанра. Клара Шуман писала је Сметани 1852. г. готово у истоме смислу поводом његових Листића из А.лбума; она му рече, да комади, које је назначио као романтичне, изгледају јој да најмање одговарају романтичноме жанру • „да не треба гледати романтизам у чудноватом". Ако се не варамо, мишљења Листа и Кларе Шуман потврђују оно, што ми рекосмо о сваком осуству романтизма код Сметане. У једном писму, које је написао поводом недовршене опере Уш1а (Љубичица), Сметана се последњи пут гговраћа туђем тексту, који га беше привукао много раније, и каже, да ће му идуће дело бити романтично. Он њу разуме, да ће музика морати бити у потпуном акорду са текстом. И додаје још: „Апсолутна музика, која конвенира свакоме жанру, за мене је већ немогућна; у