Зора

Стр. 320

3 0 р а

Вр. X.

било је неколико имена; то су баш они, који су је основали и којима се сви ми данас поносимо. Али ти људи или нису више међу живима, или с}' се махнули писања, или расплинули на друге ствари. Ови данашњи белетристички писци, изузимајући двојице, или су почетници или епигони. Прве треба сачекати да се види шта ће дати, а на епигонима се кућа не оставља. Ми немамо књижевног средњег сталежа. Што белетристика овако стоји, неоправдано би било тражити споредне разлоге, као што би била немаштина, јер ко зна да ли би многи од ових што данас пишу, писали и у другим, бољим околностима; нити их треба тражити у томе што велика маса њих пишу, јер и овде утакмица показује своје добре стране. По мојем мишљењу, књижевност у Србији и у другим српским областима пати од две болести. Прва је, што се књижевност не сматра више, као што се не сматра ни по другим културним крајевима, као отмено занимање људи духом отмених, већ као занат, који узима индустриске размере. Велики обрт извињава лош квалитет. Друга је, што нико, готово без изузетка, и не мисли на спрему и учење, које треба да претходи писању. Због тога ми и имамо велики број људи што се одржавају писањем, али који су, што се књижевне спреме и васпитања тиче, још при буквару. Без мало сви млађи ослањају се готово искључиво на инспирацију, ма да сви хвале расправу Богдана Поповића о васпитању књижевника. Отуда већина њих и иду у село, јер их то најмање труда кошта. За приче, новеле и скице са села они већ имају готове Форме. За њих су Се побринули Лаза Лазаревић и Јанко Веселино-

вић. Треба, сад, у тај готов оквир метнути ма какву посељачену љубав или мржњу, и тај теИеиг постаје, по свом уверењу, писац. Изузевши озбиљније радове Матавуљеве, Веселиновићеве прве две свеске и Сељанку, и извесна опажања Комарчићева у Бездугиницил^а и Милована Глишића у његовим причама, ми ни са највећим оптимизмом не налазимо у новим приповедачким производима трагове или сведоџбе проучавања народног живота ни у разним покрајинама, ни у разним менама. Локална боја, која је једна од првих сведоџаба о познавању живота ма којега места, или, у ширем значењу, области и људи, састоји се и данас, у најбољем случају, у дијалекту, у којем је напис састављен; али, сем горњих имена, ми, обично, по тим производима не можемо доћи ни до каквих других закључака, но до тога јединога: да се догађај, који се описује збива у источним или јужним крајевима. Због тога ти белетристички састави и личе на оне конверзационе драме, које се, ради карактерисгике, обелажавају са: „Догађа се у једној великој вароши. Време садашње". Оскудици образовања последица је сиротиња у мислима, а та је тако очита у нашој новијој белетристици! Отуда се у њој не могу разликовати правци, ни књижевни, ни социјални. Кад би тога било, онда би књижевност била огледало живота и нарави српскога друштва, и онда би се, разуме се, о тој друкчије и говорило. Данас, кад она то није, нама остаје само жеља да она то буде. II. Да ли се и који ушјецај из страних литерашура осјеКа у српско] књијсевиости? — На сваки начин да утицаја тога има, само је он