Зора

Бр. X.

3 О Р А

Стр. 321

површан. Књижевни радови наших Далматинаца и језиком и обликом показују утицај Италије. У Војводини начин писања чисто је „естерајхерски", без израза, развучен, млак, често детињаст, изузимајући, с похвалом, Г1. Адамова. У Србији, до превода руских писаца, осећао се утицај немачке књижевности, који се, поглавито, обелодањавао у стилу, и имао више корена у укусу читалаца него ли у тежњи писаца да пођу за једним или другим немачким писцем. Са немачког преводило се највише, и ти преводи Формирали су, у неколико читалачки укус. Међу тим књижевници су се паштили да иду својим путем, изузимајући оне, који су само кроз преводе руских писаца могли гледати свет. За млађе писце не би се могло рећи да су се подали, у јачој мери, ма којем утицају са стране, и ако и они имају своје угледе. III. Шша мислише о срнској чималачкој иублици? — На српску читалачку публику туже се писци свих врсти толико, да почиње изгледати, да јс она некакав упоран и истрајан непријатељ наших књижевника. Тврди се да она, чак, и не постоји. Међу тим моје је уверење, да она не само постоји, већ да се и поштено труди, да се своје титуле покаже достојна. Што она није онаква какву бисмо је ми желели, није кривица до ње. Читалачку публику стварају не писци, већ књижари и штампа. Како данас стојимо, свака српска књига бива штампана на ризик да се не плате ни штампарски трошкови. Ми немамо добрих књижара, ајош мање предузимљивих књижара издавача. Данас се књижари ограничавају да здрпе што већи провизион, да изложе књиге у прозоре и да за тезгом чекају публику.

Ни пређе нису били књижари бољи, али су бар толико били окретни, да су у свим редовима чиновничким налазили добровољних и заузимљивих распродаваоца, који су са великим успехом уносили књиге у народ. Данас, кад су ти људи, услед већих послова и својих брига, морали напустити то аматерско занимање, књижари, оставши без њих, не могу да им нађу замену. Штампа, која, такође, ствара читалачку публику, изазивајући интересовање доношењем приказа и реФерата, данас је тако мизерна и празна, и није се ни мало чудити што она данас готово и нема никакве везе са књижевношћу. У овом погледу готово нема изузетка. Између писаца и читалачке публике мора бити посредника, а кад год је њих било, српска читалачка публика није скомрачила. Погледајте само успехе Српске Књижевне Задруге! IV. Шта мислшш о српској критици, њеном данашњем утјецају и иозиву ? — С критичким упуствима готово је иста ствар као и са лекарским прописима. Обично се на једно уво приме, а на друго пусте. У нас критика нема ни из близа онаквог утицаја, какав бисмо сви желели. Нити она помаже доброј, нити одмаже рђавој књизи. Критика, као књижевни облик, има у нас вредности за врло узак круг. Праве критичке књижевности, међу тим, и ако недовољно, има данас само у Србији, изузимајући М. Пдразајужне крајеве, и Милана Савића за Војводину, од које двојице овај последњи стоји нанивоу тамошњих књижевних производа. V. Шта лшслите о Сри. Књи±етом Конгресу? — Кад би ме ко могао уверити да такав конгрес, сем