Зора

(Јтр. 322

3 О Р А

Бр. X.

заснивања личних веза, може имати и каквих других, реалних резултата, ја бих, на сваки начин, пристао уз оне, који га желе. Предлог, пак, о српско - хрватском конгресу сматрам не као неостварљив, већ као некорисан. Нама Хрвати сваки даи казују шта од њих треба да очекујемо, па и опет међу нама има добричина, који им простосрдачно иду на сусрет. Пошто су се оденули опљачкавши Србе, Хрватима би се и путем једног таквог заједничког конгреса дала прилика да нам покушају отети још што год, или да нас преваре још у чем. Макар само и једну мисао; њима је и то заувар. А ми треба, сад више но до сад, да чувамо све што је наше, и да пре свега будемо Срби па тек онда Словени. Нас је Словенство доста коштало. Па, ипак, ја не тврдим, да је искључен сваки рад са Хрватима. Само њега, какве су данашње прилике, треба развити на другом а не на књижевном пол^у. Оно што Хрвате води у грех; оно чиме се они од нас туђе; оно чиме се они труде оштетити нас и она кроза шта они постају и јесу наши непријатељи, то је — политика. Ако наш рад са њима није заснован на политичким основама и погодбама, онда ће сваки други рад, ако га, уопште, и буде било, бити њима на корист а нама на уштрб. Тек после реалних резултата заједничког политичког рада може следовати и заједнички књижевни рад. VI. Шта лтслите о српској поиуларној књиокевносши ? — У нас још није са свим олређено шта је то „популарна књижевност". Према времену мењало се и то схватање. Али популарну књижевност, кад у њу не убројимо политичке списе, онакву какву је имају други народи, наравно не рачунајући у њих и бал-

канске народе, ми још немамо. Пошто озбиљнија дела г. М. Ђ. Милићевића не спадају ни у науку, ни у белетристику, ја их убрајам у популарне саставе, што они, одиста, и јесу. Српска Књижевна Задруга покушала је нешто у том правцу, али је учинила рђав избор. Шири читалачки свет још израније заплашен је предметима из природних наука. У популарну књижевност требало би да спадају и јавна предавања, која се највише држе у Србији и која, у осталом, држе и звани и незвани. У Војводини требало би да ту књижевност представл^ају издања Коњевићеве задужбине, али се та библиотека највећма испуњава дилетантским и спекулантским радовима људи, који би се врло радо хтели видети међу научницима. VII. Шта лислите о српској дралги ? — О драми требало би говорити кад и о песништку, и било би, одисга, од интереса излагање, које би казивало зашго ми поред тако обилног Парнаса, са кога се чују лире и таквих, којима су музе наклоњене, имамо само два драмска песника, од старијих Л. Костића, од млађих Драгутина Илијћа, од којих ни један више не пише. Од свих драмских врста ми данас имамо само једну, и то је комедија, која јако нагиње поси, и коју обделава Б. Нушић. VIII. Како судите о хулгору у нашој књизкевности ? — Књижевник, чијп су списи прожети правим хумором, који је био само зачин, то је био ЈБ. Ненадовић. Између њега и С-тевана Сремца има читав низ књижевнпка, који су, у ствари безз ^спешно, покушавали да стеку себи име у тој врсги књижевности. Један од њих, Абуказем, и признат је као такав, бар у Војводини , не знам