Зора

Стр. 82

3 0 Р А

Бр. III.

Српске књаге и српска аздавача

Господине уредниче, Узимам вашом добротом на овом мјесту ријеч о једној старој нашој недаћи која није незначајна. Не претендујем да о том рекнем нешто ново, јер то не би било ни могуће. У нас се говорило о том не један пут, и ако то, можда, самоједанпут не бјеше мимогред. Свакако је овлје најжалосније, да се те ријечи, макар и мимогред изговаране, нису ни мимогред саслушаване. Мислим овдје на питање о том како се у нас штампају књиге с обзиром на оно што зову техничком страном. Ја се не чудим да српска књига, на столу поред које стране, рецимо француске и њемачке, изгледа као сироче које се понекад тужи на сиротињу оног ко га одијева или много чешће његов неукус и крајњу игноранцију. Ко познаје одношај који постоји измеђ српског писца и његовог издавача, држим да може само да жали али не и да се чуди. Свакако ствар је у томе да српске књиге излазе с тако мало пажње њихових издавача, (који су, најређе сами писци), да томе треба стати у крај једним пречим путем. Тај пут нам је намјера да покажемо с ово мало ријечи. * Уредник Српског Прегледа проговорио је у своје вријеме о овој ствари једним нарочитим чланком на челу листа. С мало потеза дао је вјерну слику ове недаће која тако зло представља српску књигу одмах кад је узмете у руку. Морао бих да испи-

шем цио тај чланак до краја, кад бих хтио да речем његову садржину. Он је прошао ћутке; био је приступачан (у листу који је имао много ужи круг читалаца него што је заслуживао), онима којима то мање бјеше намијењено, а никако онима који су требали да га читају. Са своје стране о садржини тог чланка не проговорише о томе ни уредништва наших листова који се зову књижевни, ни уредништва оних листова којима је књижевност споредна ствар. Нико свакако неће бити тог мишљења да ово питање и поред много крупних (о којима се ипак подједнако ћути) није никако ствар која не иде у књижевност или која не би морала бити важна. У странаца, до душе, о том не говоре књижевни листови ни сами писци, јер странци имају за штампарске умјетности и напредовање, нарочите часописе. Према томе није да се том у нас не указује пажње с тога што не заслужује. У поменутом чланку у Српском Прегледу говори се о штампарским погрјешкама и они читавим листовима на крају књиге са исправцима (што смо јамачно измислили и дали литератури ми Срби); затим о заглављима и натписима и о томе како невјешти штампари често распореде слова тако да из крупнијих сложе оно што је мање важно и мање за истицање, а из ситнијих слова оно што је главније, ушљед чега се квари сав смисао. Ако не то, а оно се примиче у слогу оно што треба да је размакнуто, или се размакне