Зора

Бр. III.

3 0 Р А

Стр. 83

оно што ваља да буде ближе. Затим о томе како се у нас на насловној страни сортирају слова тако да нема никакве хармоније, да се не пази ни накоје јединство и да је то често нека мала штампарска изложба слова. Нарочито је то незнање очевидно у ономе што зову корнијеж и парир и т. д. Не мање је очевидно и у избору формата књиге и хартије, на којој се штампа. Као што се види овдје је указано на све оно чиме нам плаче свака наша књига кад је узмемо у руке; све то показује пак колико се тражи умјешности једног штампара у његовом послу и да сам издавач има са својим радницима једну улогу у Српској Књизи која се у нас задовољава свагда с подједнако мало воље и с подједнако доста игноранције. Кад бисмо то показали примјером онда би узели ма које издање Поповићево из Н. Сада. Нигдје ваљда нијесу незнање и немар толико удружени као на књизи која изиђе из њихове руке. Није ту само у обзиру спекулација, да се јефтиније изради а скупље прода, него један немар којем нема пара. Мали изузетак праве у томе неке наше новије издавачке штампарије. Да је по сриједи само незнање, њему би се могло доскочити. Управимо ово питање на наше штампаре: кад су прилике већ таке да или нећете или не можете да српској књизи пружите оно што јој дугујете, рашта првсто не имипгирате? Ако не умијете да Је украсите, зашто не узмете једно страно издање и не копирате у свему? Зашто приче не издајете потпуно онаке како се издаје то у Француза, гдје је израда нај једноставнија и најотмје.

нија; зашто пјесме не издајете потпуноу онаком издању као пјесме неког туђег пјесника у туђем издању? Кога копира Поповић и рашта копирају сви други њега —- ону иронију на један тако отмјен занат!? Нас би могло више да озлојеђава на све њих што ките, него што не ките. Лисје, анђели, лире, буктиње као по посмртним картама и то по књигама чија већ садржина тражи и од спољашњости једно јединство, једну хармонију са садржином. Каква гломазност формата ондје гдје треба да је књига мала и обратно. Само су се библије у старим издањима китиле оним корнијежима и рамовима којима се данас ките у нас књижевна и научна издања. Зар то не виде по издањима париских издавача (које налазимо свагда најскромнијим и најотмјенијим) Сг. Натагс! Шз ; Сг. СћагрепЉг е1; Е. Гав^иеПе, НасћеМе е* С 1о > А1рћопзе Бетегге, и др. који су у стању да буду обрасци онима, који би хтјели да тај посао врше са више среће. Њихова су издања данас тако једноставна па ипак задовољавају најотмјенији укус. Гдје су на њима врбе, лисје, анђели, лире, буктиње и оно чудо од разноврсних тица и инсеката који значе у нас услови елегантног издања!? Ми вјерујемо да наши штампари немају погодаба за- своје образовање; они су једна сиротиња која се тјеши увјерењем да је у служби једног заната који је отмјенији од оџачарског. Кукавне прилике наших радника таке су и по њега да му је тај занат механичан, да га врши као машина са двије руке без сваког резоновања и да му је свако образовање немогуће. Они су с тога потпуно искључени од пријекора. Издавачи који у нас не могу исто 11*