Зора

Стр. 104

3 0 Р А

Бр. III.

Рекоше неку велику суму у франкима. Дакле ће онај поглед бити поглед при растанку. Касније проговори неколико ријечи с младом умјетницом, која своју високу поноситу главу приже Ирини и при томе са пуно учтивости рече „Милостива госпођо." Да, одлази у Париз, свакако за увијек. Возећи се кући, примјети Алберт: „Данас ниси особито изгледала, мила моја — уз то као да ти није најбоље. Чим прође сезона, мораћеш одмах у бољи климат — у какву бању." Ах! све му се мање допала. Та и била је увијек невесела, зимогрозна и сјетна. И какву боју да носи? Сама није имала какву боју, а коса јој се није преливала. И зато сада тако брижно гледаше балску хаљину јасне зелене боје, на коју би друга била ликовала. У то уђе Алберт. Нову хаљину није ни примјетио. „Драга Ирино, ја ћу ових дана морати мало ићи на пут послом —■ ствар је неопходна; али ћемо на сваки начин ићи набал банкарскога друштва, то мора бити." „А куда идеш ?" „У Париз. Што си се ирепала? Нећу тамо дуго остати." Она не одговори ништа. Не само да је он није љубио, него јој је и невјеран био. Његово срце имала је она стасита дјевојка са ватреним очима, чији танки прсти прелијећу преко додирница и тако дивне, али за Ирину неразумљиве звуке изазивају. Ужасни бол у њеном срцу не да се лијечити. Само може помоћи прашак, који је изумио Бертолд Шварц. У исти мах сијевну јој кроз главу: „Али ја не могу на себе пуцати. Откуда ми револвер ? Како га треба ухватити? Таква црна ствар страшна је!" Не тражећи јој одговора, нити даље питајући је, зашто се препала, отишаоје Алберт из собе. Већ зазујаше пуни звуци од клавира. Беше то нешто познато она не знаде, шта ће на то. Бјеше то Ло-

хенгринова арија: Зар не дишеш са мном слатке мирисе — „Заиста не могу — немој да се срдиш, Алберте. Ужасну имам зубобољу." „0, јаднице моја! Зацијело те је промаха гдје ухватила. Можда на трамвају. Куда си излазила цијело послије подне?" Дабогме да опет није ни примјетио, да она није одговорила, него настави: „Онда ћу дабоме и ја остати дома." Није требало много му говорити, и он докона, да оде сам. „Гледај само да заспиш, мила моја, то је најбоље. А ја те нећу ни будити, када се вратим." Да, спаваће она —• све ће преспавати. Нека би он срећан био без ње. На њезину столу за тоалету, скривене иза завјесе, бјеху бочице са течношћу чистом као вода: „КлороФорм — С поља. Данас је ишла од апотеке до апотеке, да набави овај изредни лијек од зубобоље. Гдјегдје то није лако ишло; јер нису хтјели да тај лијек даду без љекарскога прописа. Али је она тако молила због својих несносних болова. А сада није на друго што ни мислила, него да једанпут буде крај том ужасном, непрестаном болу. У умјетничкој изложби видјела је један пут слику: „На Билротовој клиници." Болесник,накоме сухтјели предузети операцију имао је на устима и носу као неку образину, која је била наквашена клороФормом. Један љекар држао га је за чланак на руци, да би му пипао и дамар. Образ ваља скинути у своје вријеме. Ирина је спремила велик комад вате. Пошто на вратима повуче резу, леже у полак свучена у постељу и нагло, не дркћући, сасу на њу сву бочицу. Врло нагло. Блага опојна пара, која се одмах подиже, брзо се разилази. Ту јој паде на ум, да би је празне бочице издале. Нека Алберт само мисли, да је било неопрезности, а не самодављења. Зато их брзо склони у шкрабију у ноћном орманчићу. Можда их тамо неће нико тражити. Онда