Зора

Б р . Ш.

3 0 Р А

Стр. 105

наквашену вату тто боље притисну на Јшце требало је прво поскидати етикете — када је касно било. Тако јој неисказано добро бјеше. Ни трага од сграха и грозе. Сасвим издалека чу од кујне како лупају тањири и како се насмија собарица. Не бјеше ли то Албертов глас ? Нису ли куцали? Не, не! Та она је летила! Бјеше то неисказано слатко чуство, тако летити. Од радости насмија се. Онда нешто зујаше и брујаше, кано брз воз у даљини, а онда заспа заиста тврдо и без сна. — Само једанпут пробуди се и чу, како на вратима лупају и буше. Али је одмах опет заспала и сањала је — тако дивно. Лежала је у кревету, а тако је добро лежала, тако добро! Алберт сјеђаше поред ње и метну главу, своју лијепу главу са меким кудрама, метнуо на њене груди! — Ту је лако гурнуше а она се пробуди — глава, којајој ухом на срцу лежаше, бјеше сиједа и туђ мушки глас рече: „Срце јаче куца." А она видје, да је још жива. На вратима су обили браву; комад вате бјеше згажен на земљи. Брижна лица стојаше њен муж иза љекара. Она слабо прошапута: „Када ћеш у Париз?" „Никада. Сада баш отказао сам по телефону. Никада више нећу те саму оставити, лудице једна. Због мало зубобоље таква страшна неопрезност! Да није вата само овлаш стојала, тако да ваздух —"

Љекар му намигну да ћути. Иринина глава бучаше и страшно јој се смучило. Ипак осјећаше непознату животну сласт, која јој струјаше кроз живце попут меке ријеке. Баш добро, што није умрла. — Послије обједа разби Ирина зубима бадем мекиш. „Забога — хоћеш опет добити зубобољу!" викну Алберт поплашено. „У осталом још никако нисмо пи били код зубара." Од оне благословене зубобоље био је сасвим други човјек. Млада жена наумила је, да свога мужа себи извојује, па јој је то пошло за руком. Истина, да учи у клавир ударати, то бјеше за њу сувише касно, али је научила слушати и разумијевати, а прије свега да буде весела и без устручавања, као што се њему и допадало. С почетка је она играла комедију. За тим, када он изгледаше задовољен, дође весело расположење само од себе. „Не треба мени зубар", рече она смијешећи се, г јер су ми зуби као у какве црнице, а за зубобољу тек по чувењу знам. Тада сам само хтјела да заспем и да се више не пробудим. Немој да тако поплашено гледаш! Та ја се тако радујем, што сам жива, а и ти се „томе радујеш „Ти си јунакиња — не зато, што си хтјела да умреш, него што си себи извојевала живот и срећу." Биоград. Ђ. ПоповпЈ. — Данпчар.

Франц Шуберт

,А

р>.

'етовен у своме полету узноси нас до небеса, а и у низини се разлијеже пјесма; спустите се на земљу, иа је и ту дивно, ту пјесму пјева нам Шуберт", такову паралелу повлачи у својој књизи „Музика и њезини преставници" Рубинштајн и, да не може вјерније, опредјељује

велики значаЈ оооЈице гениЈалних композитора, који су живили у једно вријеме, у једном и истом граду (Бечу), а готово не познавајући један другога. Бетовен само на неколико времена прије своје смрти упознао се, — и то склонивши се на молбе Шпндлера, — са пјесмама Шубер14