Зора

Бр. III.

3 0 Р А

Стр. 113

Човјек ће између двије жене обично ону вољети, која то мање заслужује. 5. У/оИ1. Љубавница је млијеко, невјеста масло, жена сир. Вогпе. Лијепа и вјерна жена тако је ријетка, као савршен пријевод каквог пјесничког дјела. Пријевод обично није лијеп ако је вјеран, а није вјеран ако је лијеп. барћјг.

Жена која се игра, губи — чак и кад је у добитку. Ј. бсИпаће!. Под кајањем разумију жене: слатке успомене својих погрјешака, са болним сажалењем, да их не могу наново отпочети. (1е ВегиагЈ. На вјерност пса може човјек рачунати до његове смрти, на вјерност жене до прве прилике. Фран. пословица.

Код грофа Лава Н. Толстоја — ЈНкколај €нгељхарт —

А уски часописи и дневни листови скоро сваке недјеље доносе разна саопштења, која се односе на живот, на књижевне радове и на погледе на свијет грофа Л. Н. Толстоја, који је пошљедњим својим романом Васкрсвњелг неоспорно и непромијењено стао у ред свјетскоисторијских важних и великих људи. Није нам могуће ни у изводу донијети све те вијести у овом листу, те се задовољавамо тим, што ћемо ево отпочети првом, која је у овај мах пред нама, обећавајући читаоцима да ћемо их од сада о овом сувременом, веома занимљивом и поучном приједмету чешће обавјештавати. Сарадник петроградског „Новог Времена" Н. Енгељхарт, желио је прије неколико дана посјетити „великог писца земље руске", и кад се обратио за препоруку једној личности, која је Толстоју блиска, би му одговорено, да посјетиоцима Толстојевим не треба препорука, јер је славни мислилац-пјесник свакоме без разлике приступачан. „Идите без сваког околишења", рекоше Енгељхарту. „Но да бисте дали Лаву Николајевићу да се одмори послије обједа, немојте му одлазити прије 7 '/ 2 (у вече)". Тако сам и учинио, — прича даље дописник. ... Најзад ево ме у дворници познате, свакому миле куће,*) која је очевидно ван-

*) Овдје има на уму кућу у Москви, гљје Толстој, из обзира према потребама и жељама своје породице, проводи сваку зиму. Прев.

редно удобна и пространа. То је велика соба — типског, старо-господског, московског колорита. По степеницама се зачуше кораци и ево њега истог, Лава Николајевића, у халату, осредњег стаса, сијед и... чаробан. Ја не могудругом ријечју, обиљежити првог утиска. Ниједан од портрета Лава Николајевића не даје како треба свој оригинал. Портрети нам — ја говорим, дабогме, о старачким сликама Лава Николајевића — не саопштавају оно, што је најглавније —• свијетао и моћан живот, који струји, који се разлијева са читаве његове личности. Исто тако не саопштавају нам они скривенијих дубљина — скоро најглавнијег дара, којим је обдарен овај изванредни човјек. А ако и саопштавају, то је ипак поглед на његовим сликама само сјетно суров и губи ону управо волшебну чаробност, која вас нагони, да му се исповиједите, да растворите пред њим срце и застарјеле његове болове. Свјетлост на лицу, пријатност, предусретљивост у манирима и говору, у ком нема ни сјенке каквог учитељства, нагнаше ме, да, тек што сам га угледао, кликнем за се: „Боже, та како је славан, како мио, како свијетао!" Толстој је опет оздравио. Премда се, из јутра онога дана, кад сам га посјетио, није осјећао најбоље. Пред вече се, рече ми, свагда боље осјећа. .. . Признати морам, да сам, занијет чаробном несравњеном појавом Лава Нико15