Зора

Стр. 114

3 О Р А

Бр. III.

лајевића, доста рђаво вршио дужност интервјувера, а нисам се баш много ни спремао, да је тачно вршим. Не хтједох га питати о литератури и о његовом најновијем дјелу. Ја сам само слушао. Но и оно, што сам чуо, није ми могућно тачно саопштити, јер ми Толстој одмах на почегку разговора исприча, како је рђаво прошао са једним енглеским дописником: — Ја му рекох, говораше ми Лав Николајевић, како сам се једно јутро, читајући новине, ухватио да толико симпатишем Бурима, даје та симпатија лијепо прелазила у жеље, да Енглезе још мало и још мало, али онако ваљано пролемају. А кореспонденат јави то својим Енглезима, од ријечи до ријечи, овако: „Лав Толстој симпатише побједама бурским и радује се поразима енглеским". И у том облику прође та порука кроза све енглеске листове. Доиста, у таким приликама мора човјек сваку ријеч мјерити, као кад глумац први пут излази на позорницу. Лав Николајевић говораше о народном животу, о тешкоћи разумјети његов смисао, о правцу, у коме тај живот тече... Сав говор Толстојев бјеше веома прост, јасан и дубок. Оних дана посјетио је био Лав Николајевић представу Чича-Вање Антона Чехова. Он ставља ванредно високо технику тога комада, али налази да се и на том комаду, као и на већини сувремених, јасно види, како се техника развија на рачун унутрашњег смисла. Веома често техника сасвим убија унутрашњу садржину, тијело убија дух, Форма — идеју. У Чгма-Вањи налази Лав Николајевић некакав битни недостатак, дефицит у наравственом смислу комада. Затим је Лав Николајевић посјетио читања, приређена за народ. Наједном се образована читатељка закаснила и гроф, начекавши се узалуд и доста дуго, оде. Док смо се ми разговарали, у собу уђе син Лава Николајевића, — који такођер пише — и неколико младих људи. Сви га опколисмо и стадосмо гапажљиво слушати.

Доцније сједосмо за сто и изнесоше нам чај, који је Толстој пио с медом. Он говораше о некаквој књизи, која је оних дана изашла била у Енглеској и сликала је страхоте фабричког живота у тој земљи. Рад не само да не бива лакши услијед успјеха технике, но, напротив, постаје још интенсивнији, бржи, иште колосално напрезање живчане снаге. У фабричким центрима нећете наћи ни жбунића, ни чуперка траве, ниједног дрвцета — све је то прождерао дим и гар. Напрегнути рад, чисто механичке природе, циједи и у исти мах квари нервну систему радникову. А радник, да би се одржао, приморан је, и у физичком и духовном погледу, притицати у помоћ чему било, оштром, љутом, пикантном. Нигдје се не троши толико лула, као у фабричким градовима. Па и забава је радникова кафешантанскога карактера... Лав Николајевић изјављиваше своје жаљење што је тако покварен и унакажен живот, који је човјеку дат на његово добро — који треба да га уздиже, а не понижава. Оставивши нас на неко вријеме, Лав се Николајевић врати у својој класичној блузи. Лаким, брзим ходом, малко чисто погурен, шеташе се он по соби, и насвим његовим покретима, јасно се видјело толико младости, да ником од присутних ни на памет не падаше недавна тешка болест и године, које напомињу блиски крај... У личности Лава Николајевића има, како се мени чини, тако много неописаног, нечега шго се не може саопштити, да можда ни сама Толстојева вјештина не би била кадра то представити. Личност је Толстојева коменгар његовим списима. И пошље вечери, коју проведох у његовој кући, ја јасно увидјех да се ничим не да замјенити лично општење са великим мислиоцем, а исто тако ни ријеч, која није умртвљена, није претворена у сухопарне књижне знаке (слова), но је саопштена непосредно из душе у душу, из ума у ум... Ј. М.