Зора

Бр. III.

3 0 Р А

Стр 115

Крајишкиње, пјес.пе од Богдана- Крајишника (Милановпћа). Књига друга. Загреб, шпгампа Српске Штампарије 1899. Да се наша лирика није при крају прошле године обогатила збиркама пјесама Милете Јакшића и Милорада Митровића, заиста јој г. Милановић са својом другом књигом не би ништа допринио, и она би просто била у оном истом стању, у коме бјеше и прије појаве Крајишкиња, с тим изузетком што би у свој каталог записала једну рђаву књигу више. Жао намјешто се морамо овако изражавати о младом Крајишнику, кога познајемо као одушевљеног Србина и омладинца, али кад је већ пустио по други пут своје стихове у читалачки свијет, то јест пред критику, морамо се отрести свих обзира, нарочито локалних, који, да узгред напоменемо, често пута више шкоде него што користе. Патос и реторски манир, којима су пјесме првог дијела често прожете, нису могле овим стиховима да даду живота истинске лирике. Пјесник, немогућ да створи својом снагом више од обичног свакидањег буржоаског одушевљења при обради величанственог сижеа Отаџбина у својим пјесмама, изједначује се са обичним грађанином јакога заноса. Тај је случај са г. Милановићем. Од књиге пјесама, која тражи признање појезије од критике, тражи се — појезија. Ње нема. Родољубиви политички чланци ма и у стиховима не значе још појезију. Љубавне пјесме без њежности, без моћи загријевања, без осјећаја индивидуалне љубави, нису пјесме. Нису појезија. Милановић и за то не да гарантије. Прави пјесник натури нам и свој најсубјективнији осјећај и у најмањој ситници овлада нама у толикој мјери, да и ми заједнички с њим то исто осјећамо. Он насмора хипнотисати, приморати да осјећамо и бол и радост онога момента у коме је створио, из срца искинуо, дјело осјећаја. Овога не-

ма. Истргнути листови „Споменица," уздисаји љубавних почетника, стихови полетараца — није појезија. Лијепа је мајека зора Од иетока кад заруди, Лијепа је чарна гора У прољеће, кад се буди.

Лијепо је шарно цвј'еће, Л'јепо небо плаве боје, Ал' су љепше и милије, Дивна момо, очи твоје!... Пјесме о природи: Пахуљице шњежне убрзале летом, Ко побозкан народ у црквицу спету... И досадно киша ромиња и сипи, Цјелујући лице поникнутом цв'јету. И тако даље. Још мало о форми! Кад би у овим стиховима било свега онога што се тражи а нема, ни онда не би могли потпуно задовољити, јер писац не располаже оним естетским особинама, које су услов умјетничког стварања. Углађене фразе и бомбастика ријечи, чак ни ритмички стихови не значе појетски стил. Са издањем Српске Штампарије потпуно смо задовољни. Ур. ^ Стеван Срелац: Две приповетке изишле су као деиета с-веска Мале Библиотеке. Е^едакција ове сретне замисли, да по најмању цијену, у укусном облику, даде читалачкој публици слатке закуске са трпезе одличних и признатих писаца тако и радове млађе генерације, која својим пером све више стиче право на књижевно име — дала је овом књигом доказа да је вјерна свом истакнутом програму. Име Стевана Сремца у савременој књижевној гунгули још као да има најјаче силе да електрише колико публику отмјеног укуса толико и читаоце ширег обима. Хумор и

15*