Зора

Стр. 130

3 0 Р А

Бр. IV.

Бој на Међашидоа У[ з ратничккх успомгна потпуковника ЈГаје ЈТутнмка

23. јуна 1876 год. затече ме на предстражама. У јутру по рано доведоше ми са једне мртве страже једног сељака, босанског Србина, који је, пјешице, водио коње у колима, напуњеним до пола каната зеленом травом. Упитах га ја: „Куда идеш?" Он: „у логор, Господине!" Ја — посматрајући гадобро: „а шта ћеш тамо?" Он: „да продам ово мало траве." (Не знам бил' добио и 10 пара за њу.) Погледах га оштро, но он издржа са свим мирно онај поглед. Посматрајући га врло пажљиво рекох војницима: „баците ту траву доли." На ово он преблиједи. Када бацише траву доли, нађе се у колима један човјек, у варошком турском одијелу, лежећи потрбушке. Рекох: „силази доли," и он сиђе. Бијаше млад, снажан човјек, врло црне масги — али не циганске. Нисам имао времена да их испитујем, већ их послах, под добром стражом, у главни штаб. Около 8 часова поврвио је народ, највише жене и дјеца, из оближњих босанских села преко линије наших предстража. Једна стара баба са једном саћурицом на глави предњачила је. Упитах је: „шта је баба? што бјегате ?" Она : „иду Турци!" Ја: „јеси ли их видила?" Она: „нисам." Ја: „па од куда знаш да иду?" Она: „чују се турске борије." (Овдје сам први пут чуо, да наш прост народ трубе назива „боријама.") Мало затим јавише ми и мртве страже, да су Турци пред њима

промаширали путем за Рачу, а и сам сам по прашини, која се дизала, познао, да је војска испред нас промаширала. Снагу нисам могао тачно оцијенити, пошто је земљиште шумицама и воћњацима јако покривено било. Што сам дознао одмах сам јавио. Пошље подне, около 2 часа, добијем заповијест: „Г. капетану Путнику. — Постројте са вашом полубригадом Фронт на путу Бијељина — Рача, али тако, да Фронт Бијељини окренете, то за то, да Турцима предупредите комуникацију с Рачом, и да осигурате леђа Г. Влајковићу, који је постројио Фронт на истом путу, окренут Рачи. Послаћу за вама одмах и батерију г. Панте Пејовића. (Ова ми није послата.) Ја ћу се налазити у средини, између вас и Г. Влајковића, и то при изласку из Бујуклића Аде код постројених стрељачких ровова, и ту ћете ми извјешћа шиљати. 23/6. 1876. Потпукопник Груја Мишкопиђ с. р." У исти мах добих и од Влајковића једну цедуљу: „Г. Капетане! 500 аскера отишло је на Рачу са ескадроном коњице, сад у 2 сахата полазим са полубригадом да им за леђа зађем. Жури се брате! за храну обрати се Т....у! Ђ. Влајковић с. р." Кад сам ову заповијест и позив добио било је већ прошло 2 часа. Одмах сам искупио мртве страже и кренуо се. Пошто ми предњим задатком није уједно и императивно обиљежена и тачка, на којој се имам постројити, имао сам право, да ја изаберем за то најподеснију тачку.