Зора

Бр. IV.

3 0 Р А

Стр. 129

— Није. Ја сам га случајно нашао у њеном молитвенику. Али из садржаја тога писма не може се извести закључак, да Жилијета стоји у сумњивим односима са Суховим, Напротив, као што вам је познато, оно је увредљиво за њу. У осталом ту ствар имам још да расправим с њоме. — Она је Францускиња пореклом, примети Дебељски. Истина, родила се и одрасла је у Русији... — Господине, доносилац овог писма тражи да потврдите пријем, упада стари Семјон у собу метнувши на сто пред Масловим једно писмо. Маслов га одмах отвори. У њему је било још једно. Он прочита прво писмо, рече Семјону да за часак изиде из собе, па се онда обрати нама: — Ја не разумем садржај овог писма. Оно је од Сухова, чујте шта пише: Драги Иване Михаиловићу! Жао ми је што приложено писмо нисам добио пре нашег двобоја. Онда бих вас искрено молио, да ми опростите увреду коју сам вам нанео на познати начин. Сад вас молим, да све предате забораву и да примите понуду измирења коју вам учиних после двобоја. Ваш А. Ј. Сухов. — Разрешење ребуса налази се по свој прилици у приложеном писму, рече Дебељски. Дозволи да га ја прочитам, јер предвиђам да за тебе неће бити пријатан његов садржај. Маслов му блесаво пружи то писмо, познавши на адреси рукопис. Дебељски запали цигарету, испи до дна чашу бордоа, па стаде читати као у инат: Моп скег Алексије Јосифовику! Пишете ми да ћете данас учинити једну велику жртву за мене. Хитам да вас одвратим од тога. Ника-

кве жртве с ваше стране за мене нису потребне, јер кад будете читали ово писмо — мене више неће бити у Петрограду. Отпутовала сам у иностранство још пре зоре, ни сама не знам зашто и куда! Шта ћете, таква ми је природа! Моп реШ Маслов био је и сувише добар према мени. За то га може бити и остављам; али с осећајем искрене благодарности за доброте које ми је непрестано чинио. Он не зна за мој одлазак, јер се стидим да му га саопштим. Учините ви то, и заборавите: ви, једну малу слабуњаву несташницу, која вам никад није дала повода да о њој ружно мислите, а он — једно несрећно створење, које се три године мучило да савлада своју авантурску природу па није могло то учинити. Он зна даје моја најмилија песма била: Рош - 11101 1а У1е 8ега11; 1зеПе 81 ј'е(;а18 Мгопс1е11е! ЈиИеИе. Р. 3- Праштам вам ону малу увреду коју ми нанесте због моје преданости Маслову. И Бог ће вам је опростити, јер оно наше писмо чувам у молитвенику. Да ли сте ми истина онолико симпатисали ? Ј. Погледасмо Маслова. Пребледио, па се удара руком по челу. •— Ви Руси и сувише сте добре душе, прослових с пуно саучешћа у Масловл^евој невољи. — Нисам лекар, рече Дебељски, али видим, разуме се, узнемиреност. Није шала- Чорт знајет, умакла, „авантурска природа", може бити и у какав ОрФеум! У осталом остај с Богом! Треба у самоћи да завршиш свој роман. Ми ћемо Сухову потврдити пријем... — Штета заиста што је Сухов добио то писмо после двобоја! уздахну Маслов и свали се на диван.