Зора

Бр. IV.

3 0 Р А

Стр. 133

пола часа, 50 момака дакле 12у.,°/ () али кад се узме у обзир, да су се само двије сотње — 200 момака бориле, онда су ове сву српску побједу платиле са 25°/ 0 својих глава. Пошто је сва наша војска одступила у Бујуклића Аду, искупим и ја моје одјелење, у цијељи: дагаопет водим на старо наше мјесто, на предстраже. Међу недошавшима бијаше и Радуловић. Питах: гђе је? Рекоше ми добровољци: „када је непријатељски бојни ред прснуо и када ови почеше на све стране бјегати, тада је један Турчин, на коњу, ударио право друмом, да се кроз наше редове пробије за Бијељину; овога је Радуловић, пјешице, на сред друма дочекао и сабљом га доље скресао," а куд се пошље у мраку дјео нису знали казати. — Мишљах да је погинуо и бијаше ми жао да га изгубим. Дошао је, у колико се опомињем, тек 25. у јутру. Мало се стидио (сигурно бојећи се какве одговорности) али ја сам се много радовао што се здраво вратио. Он је, увиђао сам, занешен и опијен бојном Фуријом и славом, — са неколико најближих момака натурио се за Турцима и гонио их до у саму

Бијељину и тамо се, пред њима, и сјутра дан задржао. — Кад се вратио рече ми Михоковић: „ишао је Црногорац у пљачку." Рекох му: „само кад је дошао, а гдје је био не тиче ме се!" Пошто све остало, што бијаше здраво, искупих, кретох се и ја на старо мјесто, — у правцу к југу, равно одстојно са источном ивицом Љесковице. У моменту када је зачеље мог стуба замицало иза продужене линије сјеверне ивице љесковичке шуме, испало је од прилике на 7—800 корака далеко од мене, на запад, из исте шуме, на друму из Бијељине за Рачу чело једног турског стуба и одмах је, из два топа, избацило неколико метака на празно међашко разбојиште. Ја и овај турски стуб, кретали смо се, на даљини од највише 800 корака, један поред другога; ја у правцу југу, он у правцу сјеверу. Бијаше тада већ прошло 10 часова ноћу. Ја се на ово нисам освртао;дошао сам на старо мјесто и поставио сам опет мртве страже. Битка је ова добивена и Турци су, тако рећи, до ноге потучени.

Б А Л — кнлз В. О. ОДОЕВСКШ —

Б 1 ал је од часа на час све већма оживљавао; танана чађ се таласала над безбројним свијећама; кроз њу су трепериле чојане завјесе, мраморне вазе, златне ројте, барељефи, стубови, слике; са разголићених груди љепотица подизао се знојаван ваздух и често, кад би парови, као

Бе зап§1о1; соп818{;е, атб! ^ие 1е пге, еп ипе ехр1га!до11 еп^гесоирее, ауапЛ Иеи <1е 1а тете ташеге... (Јецање се састоји, исто тако као и смијање, у једном издисају испрекиданом, збивајући се на исти начин...) ОееспрИоп апа1огшдие "г1е 1' ог^ашзте ћитат. из чаробникове руке искрсли, пролетили испред очију — вас је, као у безводним пустињама аравијским, обузимао врућ, загушљив вјетар; од часа на час све се брже развијале мирисаве витице; згужвани креп немарније свијао на зарумењена плећа; било је брже ударало; руке се чешће сусретале; погледи су бивали пунији че-