Зора

Стр. 134

3 0 Р А

Бр. IV.

Тај страшни оркестар је тамним облаком лебдио над играчима, при сваком удару оркестра отимали се из облака: и громка ријеч негодовања, и испрекидано муцање скрханога бољу, и глухи говор очајања, — и раздирућа скрб женика раздвојеног од невјесте, и кајање издајице, и подсмијех невјерице, и залудно ридање генија, и тајанствена туга лицемјера, и стењање страдалника непризнатог у своме вијеку, и вапај човјека, који је у блато згазио ризницу душе, и болећи глас човјека изнурени дугим животом, и радост освете, и дрхтање злобе, и опојење џелата, и загушење жеђи, и шкргут зуба, и кршење костију, и плач, и ридање, и смијех... а све се то сливало у помамне акорде, који су громко изговарали проклетство природи и роптање на Провиђење, при сваком такту оркестра искрсавали су из њега час помодрило лице измученога на мучилишту, час насмијане очи полудјелог, час дрхтава кољена убице, час занијемила уста убијенога тајном душевном тугом; из тамног облака тог капале су на паркет крваве сузе, — по њима су клизале атласне ципелице љепотица... и све се, као и прије, вртило, подскакивало, махнитало у сладострасном безумљу...

жње; гласнији смијех и шапат; старци се подизали са својих мјеста, исправљали своје немоћне удове, а у полуугаслим, укоченим очима мијешала се разбуктала завист са бијесном успоменом, — и све се вртило, скакутало, махнитало у сладострасном безумљу. . На малом узвишењу гудала су с циком клизила преко затегнутих струна; дрхтао је потмули глас волторна а једнообразни звуци таламбаса одазивали се подругљивим хохотом. Сиједи капелник, с осмјејком на лицу, ван себе од усхићења, непрестанце је убрзавао размјер и погледом, покретима тијела подстрекавао уморене свираче. — Зар није истина? говорио ми је испрекидано, не спуштајући гудала: зар није истина? рекао сам да ћу оживити бал и одржах ријеч. Све је до музике; не умију да је саставе; она подиже с мјеста, она нехотице заноси играче; у дјелима славних музичара има мјеста, која производе чудно дјејство, — ја сам их славно побирао — у том је цијела ствар — ево слушајте: вапај доне-Ане, кад јој се ДонЖуан подсмијева; ево стењања умпрућег командира; ево тренутка, када Отело почиње вјеровати својој љубомори, — ево пошљедње молитве Дездемонине. Још ми је дуго капелник набрајао сва људска страдања, која су добила гласа у дјелима славних музичара; ноја га нисам више слушао. Примјетио сам у музици нешто чудно, чаробно-ужасно: примјетио сам, да се свакоме звуку припојио други звук, који је више продирао у ухо, од кога је студен кроз жиле пролазила а коса се на глави кострешила; прислушкујем: час као крик дјетета, које болује, час као помаман вапај младића, или као цвиљене мајке сиротигде, или дрхтаво стењање старца —- а сви гласови разних мука људских јављали ми се распоређени по ступњевима једне бесконачне скале, која се протезала од првог плача новорођенчетова до пошљедне мисли умирућег Бајрона. II Дуго иза зоре се отегао бал, дуго су они које је брига за насушним хљебом подигла са постеље, застајкивали и погледали на сјенке што се у свијетлим окнима указивале. Сав збуњен, уморан и измучен тим весељем, истрчао сам на улицу и удисао у себе свјеж ваздух; јутарњи звон губио се у шуму еквипажа, што се разилазиле, а предамном се одједном указаше отворена врата на цркви ! Ушао сам; у цркви пусто, једна је свијећа горила пред иконом, а тихи глас свештеников разлијегао се под сводовима: говорио је свете ријечи о љубави, вјери, нади; казивао је тајну искупљења, говорио је о Оном, Који је сјединио у себи