Зора

Стр. 136

3 0 Р А

Бр. IV.

глас деримачке, мене, човјека озбиљних начела! Отилија има све особине, за којима бихја прије двадесет година чезнуо, али, вјеровао ил не вјеровао, баш зато је не бих узео за жену. Она је красна, бринета, са чаробним осмјејком. Красно створење, на ког се не можеш срдити. Али она је сва уживање, она гине за забавом, што је сасвим разумљиво, јер је до сада мало уживала, јер сироче, потуца се од рођака до рођака. Штета за њу. Да сам двадесет година млађи, узео бих је за жену, али овако — заручио сам се са госпођом Цвијетом, и ова чињеница мора једном за свагда ућуткати моје непознате оговараче. Синоћ смо у најужем кругу (осим госпође Цвијете били су само Отилија и један тетак присутни) прославили наше вјерење једним малим банкетом, за вријеме кога се десила једна врло непријатна ствар. Једва смијем да споменем, ти ћеш ми се смијати. Госпођа Цвијета изгубила зуб. Неумијемти рећи, како ме је ова маленкост разочарала. Баш њени зуби, то јој је најљепши украс, њима сам се увијек највише и дивио и... све једно! Човјек од четрдесет и шест година не може ни рачунати на праве зубе. Бар да сам доцније пошље по године мога брака, пронашао ову погрјешку!... Касно! Касно! Зашто се нисам раније оженио? — Јеси ли ти задовољан ? Грли те твој пријатељ Емил. * * * Лраги пријатељу Фрањо! Ти ми нећеш више приговарати, ти ми нећеш више читати моралне буквице. Онај непознати мој оговарач онијемио је. А зна се зашто, јер идуће недеље хоћемо да наше вјерење изнесемо на јавност. Ми ћемо се вјенчати, и моја је савјест мирна. Потпуно! И ја ћу још више бити утјешен, кад Отилија напусти кућу, што ће се у најкраћем времену догодити. Отилију и госпођу Цвијету гледати заједно, за ову другу је то један губитак, а није немогуће, да је моја вјереница то увидила и да

због тога своју нећаку шаље њеном тетку. Ја се већ у напријед радујем на оно вријеме, када ће се лице моје вјеренице разведрити; ја ћу се тада у њу зацијело заљубити, она све чини да ми се допадне; она се користи свом вјештином тоалете и моде, а та добра воља врло ми годи. Ја ћу с њоме сретан бити, врло сретан! Како је то лијепо, кад се два створења састану, кад су згодни једно уз друго! Она погађа све моје мисли, док се Отилија томе исмијава. Ал зато би она мени ипак радо дошла, јер јој је дотужило сељакање, и ту би требала само једна ријеч моја!... Али ту једну ријеч она узалуд очекује! Ја се не дам заносити тренутним ћефовима младости. Само да ми није четрдесет и шест година!... Не! Не! па и ако сам чуо већ и за једну другу тајну госпође Цвијете, која врло сумњиву сјенку баца на поријекло своје плаве косе, то ја ипак трезвено гледам у будућност, а да би могао замислити себи свој положај крај једне тако младе дјевојке. Зато сам ја наоружан против свију могућности. Старкеља једне младе дјевојке! Радије ћу опростити и пар старих зуба и измирити се са периком, јер човјек се не састоји једино из тијела, него и из душе, и ја могу у госпође Цвијете сва она јемства трезвености наћи, на основу којих сви паметни људи полажу темељ своје брачне среће. На љето ићи ћемо у Остенде, Бедекера смо ревносно проучили. Отилија нам се подсмијава, што на прекид хоћемо да путујемо а не уједној тури. Већ само то показује, да госпођа Цвијета најбоље уза ме пристаје... Само госпођа Цвијета, само госпођа Цвијета... О, ја сам обично мудар, ја сам обично пажљив! Љуби те твој пријатељ Елгил. Брзојав. Господину Фрањи Асалдију у Асалд. Ја сам са госпођом Цвијетом прекинуо — узимам Отилију. Ја сам сретан. Емил. Јобаи ЈТротић