Зора

18

Бр. III.

3 0 Р А

Стр. 137

Посјета у П — "Раи1 Враћајући се ових потоњих дана из Њемачке, зауставио сам се у Франкфурту да посјетим кућу у којој се родио Гете. Пјесникови земљаци имали су милосрђа да је сачувају неповријеђену. Они су, од свуда по мало, сабрали неке реликвије и позади куће подигли тако неки мали Гетеов музеј, коме сусједи ове куће одају достојну вриједност и пажњу. Ми у Француској одвећ занемарујемо овај одличан обичај, који се састоји у томе, да се одржава с пажњом материјална околина гдје је радио један велики умјетник. У томе, међутим, има за нас истинског интереса. Морална персоналност једног града и једне земље дигнута је на успоменама њихових великих мртвих, и ништа није безначајно што год даје боју и живот успоменама, које нам их подижу из мртвих и доводе иред нас, тако истинито као да постоје. Има ту тако исто много и васпитног интереса. Слика оних предмета међу којима је живио један узвишени писац, творе једну сугласност са дјелима, допуњују их и освјетљују. Нигдје се стварни одношај средине у којој је био умјетник са самим умјетником не показује са више лакоће и више сигурности него у додиру са стварима које је он гледао, имао у својим рукама и употребљавао. Ово испитивање чисто модерне критике, бјеше сав посао Сент Бева, којим је ишао за тим да дође помоћу доказа до феномена, шта све васкршавају једном посјетиоцу за једно послије подне неколико собних ствари међу старим зидовима. * Прво што вам ова кућа у Ђеликој ЈеленоЂој улици у Франкфурту открива, то је степен до којег бјеше романтични писац Вертера и пјесник Фауста , у ствари: један велики њемачки буржоа. Све вам у овој кући, гдје се он родио, показује да ту бјеше стан једне озбиљне и смишљене

гтеовој кући Воигде* породице из средњег сталежа која се бјеше ту смјестила на више година. Нема ту празног раскоша, нема ту ничега чим би се ишло за истицањем. Јован Гаспар Гете, нови савјетник, није чинио ништа да каквом изложбом свог иметка зачуђава своје суграђане, који су сви познавали његовог оца крчмара и његовог дједа кројача. Њему бјеше стало за тим да се држи сталежа у којем се затекао а који даваше свакако њему и његовим сталног задовољавања са благостањем у којем бјеше, али без параде. Што је његова шифра Ј. С. С. (Јоћапп Огазраг СгоеШе) на решетци капије и над степеницама, то је ствар коју је он лично наручио да се начини од кованог гвожђа првом фабриканту у Франкфурту, и то је скроман понос једног посједника, задовољног са својом куповином. Никакве параде нема у овој кући која би се показивала макар на иницијалима каквог сребрног посуђа. Седам прозора који су мали четвероуглови на фасади, освјетљују на првом спрату три собе за примање, веома тијесне, које би могле само да послуже да у њима руча и вечера неколико пријатеља. Једна пећ од лажног порцулана са ружичастим цвјетовима која се пунила кроз један мали тајни ходник према ондашњој моди у њих, — један папир за облијепљивање зидова, са кинеским цртаријама, — патос ишаран, којем бјеше суђено да буде посипан бијелим пијеском, — неколико намјештаја облијепљених ораховим дашчицама, — неколико свијетлих стаклених венецијанских чаша донесених из Италије, — ето шта има ту од свег блијеска у коме се креташе у пуној важности господин Савјетник, осим још и једног фењера са двије свијеће, која бјеше за то да се нађе при руци кад гдје излази госпођа Савјетниковица. — Да је била племићкиња, имала би три свијеће, да бјеше обична дама, имала би била само једну...