Зора

Стр. 138

3 0 Р А

Бр. IV.

Изговоривши ову реченицу стражар није поновио само обичну шарлатанску рекламу стражара по музејима. Ту бјеше по сриједи очевидно и једна врста респекта према стварима јерархије, респекта, који је тако дубок у Нијемаца. Тај респект, овдје употријебљен на мало мање обичан начин, поновио је стражар кад смо дошли у одјељење којс бјеше на другом спрату и пошто смо прошли собу за спавање, за тим галерију слика. Он ми показа један мали прозорчић у углу бпблиотеке: — Овуда је, рече, Гетеов отац гледао Гетеа када је одилазио у механу да види Грету, Оте^сћеп, своју прву љубав... И одмах за тим као под успоменама силних љубавних авантура, тај врли човјек хођаше од зида до зида, с достојанством самог пјесника и тумачаше ми слике и цртеже на којима бјеше представљен Гете: овдје гдје гледа минијатуру Госпође Фон -Штајн, тамо гдје нуди колач Фридерици Сесенхајмовој, онамо гдје се опрашта са Шарлотом, а мало даље, у Италији, помијешан са женама из народа у игри. —• Ваља само да вјерујемо да поштовање које нас обузима пред овим свједоцима осјетљивости великог писца, бјеше поштовање и оснивача ове куће, јер су они овим портретима и нацртима додали читаву гомилу ствари које су биле некад својина Гетеових пријатеља: један капут Фридерикин, накити Лотини, рукописи Лилини, читав дар-мар од хартија које се односе на Лица, Шелхорна, Текстора, Линдхајмера, на плебејске претке начелника Вајмарског, понда стогодишњих докумената од Хердера, Јакобија, Шлосера, — једном ријечи свијех лица који фигурираЈу у Истини и Појезији. Изгледа да смјела теза личне етике која струји кроз ову лијепу књигу с краја до на крај бјеше потпуно дозвољена од ових њемачких поштењака и да они поштоваху несталност пјесниковог срца чисто као један услов његовог ђенија. Или можда — када једно обожавање тако дубогсо нацијонално претвара личност од материје у један освс-

штан символ — можда ово поштовање за љубавне авантуре његове, само је један начин признања и прослављања разних нијанса германске осјећајности. Личност каква бјеше Гете, постаје један ред репрезентативних бића. У љубавницима из механе, зар поклоници музеума не поздрављају сентиментализам њемачких ђака, наиван и бруталан у исто вријеме? У Фридерици и Лили ту је чар буржоаског брака, којим предише њихова успомена. У младом куртизану љубљеном од госпође Шгајн, они виде појезију једне дворске интриге — као што они виде у путнику по Игалији, ону другу иојезију, омађијавање човјека са Сјевера сладострашћем Југа, носталгију вјечитог Фауста за вјечну Јелену. Гете одиста бјеше свако од тијех бића, са једном врстом духовитости у комплпковању. Али он бјеше, прије свега и изнад свега — а то је оно рашта он прелази из Њемачке и улази у европску психологију нашег доба — син једног знаменитог грађанина, али син еманципован и који је пошао да промијени тШеи, да оде у двор и буде племић. То је онај утисак што га ова стара кућа чини на вас одмах с почетка; чини вам се да сте у атмосфери тако опипљивој гдје је тај феномен сталешког преврата почео своје дјело. Овај скок из тШеи-а, опћа је ствар демократска, која већ од назад стотину година у толико разноликим формама пролази кроз литературу. Млади људи Валзакови нијесу друго него исто тако плебејци у обрту сталежа. То је тема Коа^е е1 Иогг (Црвен и Црн) од Стандала, Киу В1аз од Виктор Ига, МаЛапге Во^агу од Флобера, Оцевг1 гг Дјеца од Тургењева и ЈессЈиез Ута^газ од Вале-а. Тај сталешки преобрат бјеше неизбјежан у разилажењу кога пропагирају међу образовањем и животом: прогрес знања и лакоћа њпхове асимилације. Свако, ко се дотјерује читањем и мишљењем, мора да прегори много од оног потпуног односа који је постојао прије међ њпм и његовим пзвором, и тад,