Зора

Бр. IV.

3 0 Р А

Стр. 139

када револтира против средине коЈа му није по вољи, он покушаје да уђе у неку другу. Тако и биљка, чији коријен пробија зидове вазе у којој је засађена и узрасла, хоће да се пресади. Фрапантна Гетеова оригиналност у том је, што се његово пресађивање испуњава за њ у једној сразмјерности и здрављу, док то код већине дјеце нашег стољећа бива принцип моралне болести. На једној елоквентној страници своје Историје. Епглеске Књиокепносги, Тем, зачуђен том сразмјерношћу у којој стараше излијечени Вертер, тумачи то интелигенцијом: — Гледај да се разумијеш и да разумијеваш ствари.

Тен, приписујући то образовању овог узвишеног човјека, имао је само у пола право. Главни ингелектуализам Гетеов бјеше у елементу више несвјесном, мање несвојевољном. Мора да је његов усуд био дио његове среће у умности његових рефлексија, али му та умност и бјеше потребна баш онда када његова висока култура бјеше један моменат културе у његовој раси. Он је изишао из средине која је остављала нашљедства, што свједочи ова стара кућа. Није само Гете промијенио сталеж, то је учинила сва његова раса у њему и с њим. Ј. Г1учи'ћ.

Мавро Јокаа

П,

— ЈГрклкком његове седамдесгтпетогодмшњмце 7/19 февруара 1900 — Зо258? 2)тег-2)епе5 —

фиЈе десет или петнаест година ми смо га млађи барем једаред годишње прогласили да је мртав (дабогме то само на потајним састанцима, јавно се не би нико усудио), а трипут ил четир пута смо сваке године нашу смртну пресуду опет свечано и часно повукли натраг. Иза сваког његовог дјела, на коме смо ми —• са сажаљењем — хтјели да видимо декаденство, старост, — дошло би обично с мјеста неколико, управо, мајсторских радова. И ако су се године гомилале, он је ипак остао увијек млад. Али не само по духу, него и по расположењу. Недавно, на прагу своје седамдесетпетогодишњице, доказао је он то поново, и то на двоструки начин. Он не само да се усудио поћи трагом једног лава, те се оженио једним младим створењем, баш као да снијег на његовој глави не би имао ледене моћи над свјежом росом његове ћуди, — него се усудио још више. Он је написао четир мала романа о том свом доживљају, четир варијанта о том годинама натовареном човјеку, који није стар човјек.

Једна врло знаменита књига. Јокаи сања та четир могућа варијанта једног проблема. У годинама човјек узима такође у годинама жену са сходним јој имањем. Пропадну му његове старе навике, његов мир, његова прошлост, а да би зато искре љубави или удобности добио у накнаду, највише можда срамоту новостечене дјеце. У другом случају ожени се у годинама човјек и због свог новца добије љепотицу, која га наравно вара. Код треће варијације изабере себи лијепу, младу жену и хоће заиста да је воли. Ал бадава, обојадисана коса и умјетнички надражени живци нису права младост. У четвртом случају, напошљетку, пружи руку — из милосрђа — каквом сиротом, племенитом дјевојчету. Он је хтио сиротицу да учини сретном, а међутим учинио је од ње само мученицу. Ма како човјек у годинама, који није стар човјек, учинио, увијек учини глупост. Тако нам казује Јокаи. Нехотично човјек ставља питање: е, па зашто је, крај свег тог признања, баш он ту глу^ 18*